Stražilovo

Ф:

&

БРОЈ 37. ^

^ ^ б ^ л

У НОВОМ САДУ, 11. СЕПТЕМБРА 1894.

ПРВИ ПОЉУБАЦ

самљени кладепац на дивадама, дубок М ^гакао бездан, скривао је у тамним сенкама кристалну воду, прави мелем за усијане груди. И ма да беше подалеко од села, ипак га сваке вечери похађаше живахно јато девојака, завргнуто витким обраницама. Глуха околина његова оживела би тада од смеха и песме, а богме често и од свађе, јер јагма беше велика. Недалеко од кладенца, на отавама, пасло је стадо оваца. Иван Марков, живо момче од осамнаест година, опаљена лица, црних веђа и сјајна жива ока, чувао је то стадо целог пролећа и лета, а у јесен би се најмио у кога да чува винограде. С вечери, кад водоноше долазе, догнао би Иван своје стадо на нојиште и цуре би још из далека слушале меки, кудрави мотив његове фруле. Да ли је којој јаче задрхтало срце при тим звуцима, девојачког љубимца, не зна се, али се зна, да су се многе отимале да додаду Ивану крчаг с бистром водом, када би заискао да се напије. Једне вечери, тек што су водоноше отишле а из далека се још чули гласови њихови, седео је Иван усамљен на ниском осеку од кладенца. Сунце је залазило за тамни бедем далеке шумице, положени, црвени зраци иреливаху рунато стадо његово густим руменилом. Око њега потамнише травне ливадице, пољску тиитину прекидаше песмело цврчање иопца, под

око кладенца беше раскаљан а дубоко у њему чуло се како још јасно одјекују капље воде. Иван се замислио. Фрула му мирује у крилу. Око њега је необична тишина, у ушима му звуче девојачки гласови, али пред очима му изилази синотња слика. Он се наиме сећа, како му је синоћ Јелица Станојева, девојче од шеснаест година, бела, плавоока, светле косе, витка као кудељица, плашљива и поносита, додала крчаг с водом, и како је, док је он пио гледајући у њу, прво поруменела, побледела па најпосле оборила очи. Сећа се, како јој после тога хтеде подићи крчаг на обраницу, али се она намргоди, поносито га одби, рекавши му, да не треба. »Поносита је, чудо је поносита!« шаптао је Иван за себе, па се онда у један мах сети, док су још у школу ишли, како је то било несташно девојче, како је с њоме вечит рат водио, како му је она једаред сва црвена од пакости са сузама у очима измрчила пропис, и како се он подвлачио под скамије па је вукао за ноге, а она га један пут лупила у чело па му одскочила чворуга. А како је сад мирна, ћутљива, поносита, нарочито ноносита! Па се још чини да га не познаје! И многих ситница сећа се Иван, а вечерас Јелица није дошла на воду. За што? Иван дубоко уздахну. Уши му брује, у мишице му се увлачи нека злобна спага, у грло му се подиже клупче, он би се тукао и плакао.