Student

Отварање изложбе ~Ладе” било је овог пута, као и често пре тога, више друштвени догађај, него што је успело да прикаже умегничке вредности. Ретко да је, при отварању некз изложбе уметничких радова у Београду, било тслико света као на овом. »Лада« Је позната као наша најстарија уметничка група, и многи њени чланови су својим дугогодишњим радом, нарочито док код нас није било ширег интереса за ликовну уметност, стекли признање тадање публике, која им данас, потпомогнута од многих који не разумеју уметничке форме, даје атрибуте озбил>ног рада, уметника, добрих уметника. „Лада*’ је у првим годинама свога постојања одиграла не малу улогу на ширењу идеје уметности код нас. Данас, међутим, ствар стоји сасвим друкчије. Већина излагача не прилази својим радовима као уметници, већ као занатлије, у рђавом смислу те речи. Отуда су њихови радови лишени сваке осећајности, тј. уметничких квалитета, док су с друге стране пренатрпани празним бојама којс све заједно чине безначајне целине. За неке би се радове слободно могло рећи да би их направила свака ученица једног бољег девојачког, предратног пансионата. Можда овим сликарима уметност није у опште ни циљ, а можда

је то због отсуства талента, али јсдно је сигурно, да би они, ако им је циљ да прикажу лепоте наше земље, то свакако бол.е постигли у укуснијој форми (на страну то што, мнсго од ових мотива, овако претстављени, у данашњем сликарству немају много смисла). Не треба ово сувишо уопштавати. Изузетке чине например: ~Венеција” г-ђе Бете Рукановић, нека платка г-ђе Ане Маринковић, и извесни сликарски квалитети гг. Голубовића и Стевановића. Интересантан, у многоме каракте!ристичан, став ове изложбе у нашем сликарству даје слика г. Уроша Предића „Св. Никола спасава бродоломнике” која далеко заостаје од многих његових слика, као што текст поред ње који треба да јој буде објашњење, даје слику једног дејла нашег друштвеног збивања: »Чамац за спасавање зове се ~Вера I ’. Вера нас спасава у бури живота. Она спасава душу, а за спасење тела потребно је уложити физичку снагу, као ови приморски бродари. У чамцу сс налазе припадници четири вере: Мојсијејвац, католнк, православац и мухамеданац, сваки у карактеристичном ставу. Свети Никола не чинећи разлике спасава све скупа. Јер ако је на земљи поцепаност на небу пред Богом праведници су сви једнаки.”

Гостовање Јос-балета

Требало је да дође Јос-балет у Београд па да се и наша најнапреднија интелектуална и уметничка јавност заинтересује за балет. Иначе балет онакав какав нам је пружан у нашим народним позориштима или по филмовима, није могао да за«нтересује и озбиљног човека који у уметности тражи нешто више него што је дивљење лепом. Отуда да нам је и трупа Јос дошла само са „Баладом о отровној ружи”, „Паваном” и „Балом у старом Бечу” не би значила много више него што су значила досадашња гостовања добрих играча, макар што су и те Јосове ствари историски илустроване, стилски чисте а технички на највишем нивоу. Али оно што је учинило да Јос доживи успех и код оних л>уди, који су балет сматрали , у нижом уметношћу”, „прааном забгвом” „вештином у којој је техничка виртуозност циљ а не срество” (какав и јесте балет у_ наши мнародним позориштима а и у многим позориштима на страни), оно што је те људе нагнало да са одушевљењем по неколико пута гледају Јоса, то су балети „Веле-

град" и „Зелени сто”. Један колега ми је рекао после „Баладе” и „Бала у Бечу”: „Чудим се сам себи шта Ку ја овде”, а после Велеграда и Зеленог стола био је изненађен и одушевљен: „Колосално, рекао ми је, па то је социјални балет” И збиља „Велеград” и „Зелени сто” су социјални балети. У лрвој слици „Велеграда” приказан је темпо велеградске улице. У ритмовима степа дефилују студенткиње, један занесени интелектуалац, отмена господа, радници, једна бона, која је изгубила поверено јој дете, продавац новина, проститутке и једна млада девојка из радничког кварта, која се дружи са „једноставним младим човеком”. Тој девојци прилази елегантни господин и својим обећањима је придобија за себе. У другој слици, „у радничком кварту”, док се деца играју на улици, елегантни господин допраћа девојку, предаје јој поклон и док је чека, деца га радознало заглеДају а две мајке, радне и озбиљне, непријатељски га гледају, нашта он немгрно окреће леђа. Девојка излази преобучена у поклоњену свилену

хал>ину и одлази са њим, док је две мајке забринуто гледају а деца указују прстом на њу. У трећој слици, „у бару”, где се на истом плану смењују два бара, један отмен и један прост, млада девојка игра са господином у првом. На крају, док се он забавља са другим женама, она напуштена и изнемогла или пијана одлази сама а господин и да.те игра. За то вре.ме у простом бару онај млади човек покушава да се утеши у бесној младићској игри, али за моменат. Слика се завршава иеговим тражењем и чекањем. Ове три слике су исечак из свакодневног живота велеграда, али из оног његовог дела, који претставл>а његово наличје. Као такве оне су један докуменат и то играчки докуменат поред књижевних и сликарских докумената нашег доба. „Зелени сто” је приказ једне трагедије, нажалост још и данас заједничке свима нама. Доживели су Је Срби и цео свет 1914, доживели су је Абисинци 1936, је шпањолски, марокански, немачки и талијански народи у 1837. Иста је то трагедија, различита су само места и датуми, али узрок, садржај и последице су истоветне. Ту трагедију узео је Јос за те.му свог „Зелсног стола”. Слика прва; после неколико злокобних тешких акорда, чује се неки сладуњав танго. За зеленим столом господа у црном воде дипломатске дискусије у белим рукавицама. Понекад обе стране прекораче правила пристојности, лупају о сто, жучно млате рукама, један чак диже ногу на сто, доказују, протествују, једним покретом лизањ.а стола негирају што су малопре рекли, док на крају не почну да скачу по столу. Не могу да се споразумеју и испаљују револвере у знак објаве рата. Друга слика: престају звуци танга, стварност ван зеленог стола је тешка, смрт почиње своју неумољиву игру, и док заставник позива под заставу и млади људи приступају ..пруским” кораком, отимајући се из загрљаја мајки и жена, смрт иза њихових леђа непрестано ради једноликим сабласним ритмом, а из прикрајка један спекулант у полуцилиндру одобрава пљескањем. Кад војници полазе на фронт придружује им се и спекулант. Његов ход је најодушевљенији. Али кад војници почну да се провлаче испод руке см.рти, спекулант се зау г стави пред њом, поклони јој се са захвалношћу и умакне на другу страну. По бојишту корача смрт. На свако спуштање њене тешке ноге гасе се животи бораца. Али и у позадини је смрт. Ту она односи изнемоглу мајку, улази у бар где спекулант тргује несрећном ратном удовицом, да је исцрпену узме за руку и успава на својим грудима. Пред ноге смрти пада и шпијунка-издајник, Док је смрт према старој мајци била блага и пријатељска, а према заблуделој удовици бахантска и на крају дирљиво нежна, смрт издајице је неумољиво презрива. Бруталним напором смрт покушава да прегази и спекуланта, али овај вешт и окретан као мачка, ипак успе да јој умакне преврћући се преко главе. Смрт на сцени и даље ради и коси..., а дотле она госспода за зеленим столом (последња слика), жива и здрава поново воде разговоре, лижу сто и оптужују једни друге. „Зелени сто” је први играчки докуменат о ратним страхотама. Он је не само језива илустрација, још више, он је рата. Својим балетима Јос је показао да је игра уметност озбиљна и дубока и да се у покрету човекова тела и његовом ритму налази елементарна изражајна снага којом може социјална стварност да се изрази на један нов и адекватан начин. КУЛТУРНИ ПРЕГЛЕД

„ВЕЧЕ ЛИРИКЕ XIX ВЕКА“ НА УНИВЕРЗИТЕТУ

У четвртак 15 о. м. одржало се на Универзитету „Вече лирике XIX века” (били су обухваћени песници Срби'је, Војводине, Босне и Херцеговине 1 и Црне Горе). Треба одмах подвући велики значај свога вечера: то је ирви пут да се цело вече посвећује једној не много удаљеноЈ прошлости, великом делу оног што чини наше културно наслеђе. Академско позориште (које је ову приредбу организовало) хтело је да свим омогући слушаоцима правил"није упознавање једног дела наше културне прошлости, да свима покаже шта омладина данас убрајз у своје културно наслеђе које; свака генерација прима од својих претхсдница а нове генерације узимају од старијих оно што је свесно или несвесно прешло уске оквире једног пређашњег друштва. То је показивање и ујфно освајање културне прошлости (у школске уџбениlке бачене, у прашњаве архиве затурене), то је она'Ј присни контакт између младих и старих. који су дали овој приредби манифестацнони карактер. Понављамо оно што је већ јсдном било речено: нека нас не буде страх да признамо сне грешке, које произлазе из

наше вољг за радсм, из нашнх напора, и да укажемо на њих. За себе, све су тачке на програму биле солидне; нарочито прејдавање Јована Поповића н Рад. Зоговића и извођења рецитативнсг хора „Самопомоћи” (од предавања Душана Матића очекивало се више; осетио се такође недостатак због неодржаног предавања Велибора Глнгорића). Аудиторијум је прихватио прекоре који су се односили на недовољно познавање културне прошлости; и присна веза између рецитатора и публике, љубав њена према њеним пескицима биле су изражене врло јако, мсжда и сувише. Али је на плану организације још једном и то у великој мери показан њен недостатак; тај мањак организације и дисциплине само штети високом нивсу приредбе. И нбозбиљност публике (у неким случајевима и непристојност) изражена два-три пут.а у депласираној веселости и сталном шушкању, не одговарају оним циљевима које сви имају у виду. Крајње је време да се са таквсм праксом прекине, да се више. пажње посвети организацији јер се само тако постиже оно што сви желимо.

Вече француске културе

Студентско удружење за фран. цуски језик и књижевност приредило је 22 ов. м. на Универзитету Вече француоке културе. Пред пуном салом Вече је огворио претседник Удружења. Г. Др. Милош Савковић говорио је о теми; »Француски реализам XIX века на нашем социјалном терену«. Иако се за релативно кратко време ова тема «е би могла потпуно исцрпсти, ипак је г. Савковић успео да нам да добар приказ наше недавне књижевне прошлости. Г. Савковић нам је дочарао књижевни живот у Србији у доба ауторитативног режима Краља Милана, у доба кад се у Панчеву тајно штам* пао и растурао Додеов роман о краљу изгнанику који се ваља пијан по улицама париских предграђа, и у доба кад је студентска омладина, надахнута идејама француске демократије, скидала реакционарне комаде са репертоара Народног позоришта. Г. Коча Поповић је одржао кратко језгровито и потпуно успело предавање о савременој француској поезији. Он је све француске песникс поделио на две неједнаке струје: на песнике чисте свести и песнике потсвесних снага. Оличење прве групе је бивши велики књижевни негатор и бунтовник Пол Валери, који је данас ч.тан француске академије. Друга линија која има корен у предратној поезији Рембо-а, Аполинера, Дикаса, креће се данас преко Шарл Вилдрака и Лик Диртена до једног од највећих савремених француских песника и романсијера Луј Арагона. Као допуна и илустрација предавања о савременој француској поезији требала је да доће рецитација днрљиве песме Артир Рембо-а, коју је он писао у 19-ој годишг за време грађанског рата у Француској 1371. Песма носи наслов: »Руке Жане Мари« и сва је прожета узбућењем после уласка страних трупа у побуњени Париз и после стрељања 30.000

радника. Међутим, студент који је рецитовао ову песму, није се довољно уживио у њу (чак није (шо научио добро ни да чита) и публика је остала очито незадовољна овом тачком. Г. Душан Матић је држао успело предавање о савременом француском роману. Ма да је предавач озбиљно схватио тему и свестрано је обрадио, ипак морамо да папоменемо да је предавање било одве'ћ дуго с обзиром на време с којим се располагало. Најзад хор студената огпевао је песму Велике француске револуције и демократске француске републике Марсејезу. Сви гтрисутни устали су и стојећи саслушали француску химну. На продужени аплауз и захтев публике хор је још једном отпевао прву строфу, коју је публика прихватила. Може се рећи да је Вече француске културе једна од најуспелијих наших приредаба ове године.

НАЦИОНАЛНИ ПРАЗНИК ШПАНСКЕ РЕПУБЛИКЕ

14 априла слављен је национални праз«ик Шпанске Републике. За ту прилику Одбор студентских удружења за мир издао је један летак којим је позвао студенте и грађанство, све пријатеље демократије и мира, да уписивањем у књиге које су тога лана биле иаложене у Посланству, манифестују своју приврженост народима Шпаније. Преко хиљаду студената уписало се је тога дана у књиге и тиме дало видног израза расположењу целокупног нашег студенства. Много грађана, радника и истакнутих личности нашег јавног и политичког живота учинило је то исто. На овај начин, када већ лрукчије није било могуће демократска јавиост нашега грала, изразила је своју решеност да се залаже за победу шпанског народа, а тиме демократнгс и мира.

С т рана 6

„С Т У Д Е Н Т"

Бро| 3