Student

Београдски Студент

20 август 1939

ЦЕНА 1 ДИН

ВАНРЕДНИ ВРО|

Орган стручних, економских, културних и спортских удруже&а на Београдском универзитету

УМРО ЈЕ НАШ РЕКТОР

Тужна вест о смрти нашег ректора брзо се пронела широм целе земле и доспела до сваког студента, ма где се он налазио. Чули су ту вест и занемили од жалости студенти по својим селима и паланкома, студенти по студент• ским летовалиштимо, и они по свету, ван граница нате домовине. Чули су је и*они у Београду који су и преко лета остали овде и похитали у аулу правног факултета. Та аула, која је преко лета ту жно пуста и празна, и каја је за ових последњих десетак година много видела и чула брзо је била пуна студената, али ретко кад нас је видела тако ћутљиве и тако тужне тако нам је ваљда било само за оних на/црњих дана студентског покрета, када су нас погађали најтежи ударци, {у доба Вишеграда, у доба оних тешких, али и победоносних штрај• НОда, када су падалб драгоцене студенске жртве). Опет је студенте београдског Универзитета погодио тежак ударац. Велика је наша жалост. 3\/1и је не кријемо. велико смо добро изгубили. ЧјСзгубили смо великог пријатеља омладине, изгубили смо јеуног од највећих додротвора и заштитника студентских од како постоји Универзитат и студенти. Скоро сви највеки успе• си које је студентски покрет својом борбом постигао, везани су за име нашег Фекшора д ра Драгослави Јовановика. ЗМи, студенти београдског Универзи • тета ионосни смо на свој мокни студентски покрет, срекни смо што смо доживели да све што је поштено схвата и одобрава нашу борбу за добро омладине и народа, али мало нас је ко, у нашим најтежим данима, тако разумео, мало нас је ко тако срдачно помагао као наш УВектор. Живот нас студената ниЈе ни данас лак, али је пре три године био много тежи. За ове три године сарадње Универзитетских власти, професора и студената, остварен је читав низ олакшица, подигнуте су драгоцене студентске установе, данули смо душом. По први пут могли смо мало разведрити чела\ могли смо се више посветити школи и науци. у ту дивну зграду нашег бољег живота сву љубав за омладину, све своје снаге, своје послед ње године живота узидао је новек кога оплакујемо. 31а ка ко нам је онда, помирити се с помишљу да тог несебичног прегаоца за добро школе и сту дената нема више. ЗКе можемо лако да се помиримо стим да га никад више некемо видети и срести на Универзитету, међу нама, на нашим студентским приредбама, да никад више некемо чути његове присне

родителске реии у да никада неКемо више оСетити топли> пријателски стисак руке. Било је нажалост, много руку које су нас шибале, па су нам , тим више за срџе прирасле, руке које су нас помиловале. А миловале су нас добротом руке човека који нас је увек задивљавао својом саие * сношку, истинолубивошКу, слободоумљем љубављу за народ и омладину, и тако нас је својим примером учио какви и ми треба да будемо кроз уео живот. д(ада смо ми, свесни опасности која нашој домовини прети, дигли свој глас у одбрану земље, кад смо се зарекли да недамо земље наше да је газе варвари, наш Ректор нам је као аскрени родољуб послао поздрав и поруку да кемо јуначки бранити земљу и слободу народну. ЗЕуђе слуге у нашој земљи да и њега нападају и клеветају само зато што је био против ропста, а за слободу, што није био за тукина него за свој народ. И у колико су га више ти плаКениуи, као и нос, коо и све друге који нису зато да за Јцдане сребрњаке земљу и народ силницима издајемо нападали, у толико смо га ми све више волели, јер смо тадо знали да смо на правом путу И слцшали смо га и веровали смо му и никада се зато нисмо покајали. Много има Универзитета на свету , али нема их много као

што је београдски, мало их је коЈи су потпуно народни и потпуно слободни. И ми томе тежимо. Али смо постигли толико да мало има Универзитета који су и толико народни као што је наш. Мало их је где ]е постигнута толика блискост измеЈЈу професора и студената као што је код нас, мало има рекп ора које воле н>и • хова сшуденти, као штосмо ми волели свога Ректора. ЗКо је постигнуио нашим сшуденшскиим прегнукима и несебичном помоку свих народних снагасвих народних људи, таквих народних људи какав јебионашРектор. Дух који је он својим доласком унео на наш универзитет јесше дух оне симболичне историске изреке коју је он упошребио да изрази своју масао упукену нама сшудентима: »Ерриг «! тиоув!* Та реченицаје борбено гесло науке против незнања, напретка против назадњаштва, исшине поотив лажи, слободе прошив ропства, његов дух, то је онај дух који веје из наше Словенске химне: „...Залуд прети понор пакла, залуд ватра грома... и Вечна ке остати упомена на нашега Ректора нашег великог учишеља и добротвора, међу нама и свим бидуким генераџијама студената. Жајбоље кемо сачувати успомену на њега ако одржимо његов дух на нашој школи, то кемо и учинити.

Др. Драгослав Јовановић рођен јс у Београду 1886 године. Гимназију и Правни факултет завршио ]е у Београду где ]е и докторирао. Неко време ратних година провео ]е на Париском правном факултету док ]е други део тога времена провео као тумач при француско] војној мисији. После завршетка студи]а провео ]е четири године у чиновничкој струци; све до 1923 године када ]е постављен за ванредног професора јавног права на Правном факултету у Београду. 1930 године постављен је за редовног професора Београдског Универзитета. Научни рад Др. Драгослава Јовановића, поред сарадње у разним правничким публикаци-

јама, учешћа у доношењу универзитетских уредаба и закона, обележен је и двема књигама: „Појам закона“ и „Доношење закона" од којих је прва била његова докторска дисертација. Др. Јовановић се истакао и као јавни радник. Био је оснивач и дугогодишњи претСедник Кредитне задруге универзитетних наставника као и члан управе Удружења универзитетских наставника, у задње време и његов потпредседник. 1936 године изабран је за ректора Београдског универзитета. Долазак покојног Јовановића на положај ректора омогућио је сређивање изузетнотешкихприлика на Универзитету. Његов користан рад учинио је да буде поново изабран за ректора 11938 огдине.

Др. М. Новаковнћ

ЛИЧНОСТ ПОКОЈНОГ РЕКТОРА

Београаски Универзитет је изгубио у Драгославу Јовановићу свог одличног професора и једног од својих најбољих ректора. Драгослав Јовановић се одликовао љубављу ка науци, љубављу ка школи, ретком вредношћу, ретком савесношћу и објективношћу, и те његове врлине чине да још теже осећамо његову смрт. У правној науци је тражио објективну истину и у својим савесно спремљеним предавањима трудио се да слушаоцима што јасније и што рељефније претстави закључке до којих је у свом научном раду дошао. У школи је увек и стално имао пред очима интересе Универзнтета и кад год ]с »усбло ра-> дити на разним школским питањима и решавати их, није жалио ни труда ни времена. Да напоменем само колико је труда уложио у изради Опште уредбе Универзитета. Залагао се за школски рад и ред не јсамо у границама своје моћи него, данас морамо рећи: на жалост, преко тих граница. А када се тицало студентских питања, стварања повољнијих 1 услова за студентски живот и рад, биоје ненадмашан у свом стрпљењу, истрајности, увиђавности и разумевању студентске душе. Он је у свако питање улазио до танчина докле га није потпуно аналисао и размишљајући о њему, нашао му најповољније решење. Нарочито у материјално питање студената, које је од првокласне важности пошто до његовог решења зависи и успех у школи, нарочито се у то питање наш драги ректор унео био.сав, свестан да ти-

ме помаже и студентима и школи. Сећам се оних дана када смо га први пут изабрали. Атмосфера је била толико наелектрисана да су многи веровали да је ситуација безиЈЈлазна, да мора и даље бити и сукоба и нереда. Тврдило се да је једини лек затварање Универзитета за дуго време. Али када је нови ректор примио своју дужност, настало је оно чему смо се неколицина нас надали, али у што многи нису веровали. Отворене су одмах широм капије Укиверзитета дотле затворене и место наговештаваних нових немира, свуда је почео владати мир, ред и рад, и без универзитетске полиције, и можда баш зато што није више било ње. Својим урођеним Јовановић је постигао оно што драконске мере не би никад постигле. Драгослав Јовановић је подлегао својој болести зато што му његова вблика савесност није дозвољавала да своју дужност ма и најмање занемари, па је по цену свога здравља сјајно вршио дужност, извршио је али је и пао. Он је пао у раду на унапређењу Универзитета и бранећи се од лажи, и зависти, интрига, ситничарства пао је у борби, као војник на бојном пољу. Пао је и оставио нам само један светао пример преданости науци и школи. Живот је пролазан а дела остају. И кад не буде било у животу више ни једнога од нас који можемо и који хоћемо да очувамо личну успомену на покојника, остаће његова дела да онима који буду дошли после нас покажу ко је и шта је био Драгослав Јовановић. Нека му је слава!