Student

ни потребне пословне предлоге Извршном и Управном одбору. Стара се о раду и дисциплини нижег особља. Члан 13. Радно особље поставља извршни одбор на терет прихода трпезе. Састоји се из; вратара, гардароберки, келнера, кувара, помоћника кувара, послуге, машинисте, ложача, руковаоца купатила. Члан 14. Приходи Академске трпезе. Трпеза се издржава приходима °Д : и . 1) Хранарине коју плаћају корисници, 2) Државних, бановинских и опттинских помоћи и дотација, 3) Добровољних прилога установа и појединаца, 4) Колективних улога студената које одобри Универзитетски сенат, 5) Завешталаца. Члан 15. Право на исхрану у академ трпези имају сви редовни и вапредни слушаоци Београдског Универзитета. О могућности исхране студената других виших и нижих школа решава посебно за сваки случај Управни одбор у сагласности са Универзитетским сенатом. Члан 16. Трпеза послује на принципима без добити Висину хранарине одређује Управниодбор према општим и специјалним расходима трпезе и цени намирница.

Члн 17. Пословни рад трпезе, почетак и свршетак рада трпезе, начин исхране, број и цена обеда, дисциплински прописи, однос студената према управним органима, правилник за купатило и остале радионице и ценовник за исте, пословник за администрациЈу, књиговодство, благајну, економат и управу прописаће се правилником и пословником које одобрава Универзитетски сенат. Члан 18 Сваког месеца Управни одбор саставља извештај са месечним билансом овереним од надзорног одбора и доставља га Универзитет. упоави. Члан 19. Завршни рачуни, биланс за сваку школску годину, са потребним сттистичким подацима подноси Управни одбор Универзитетској управи. Овај извештај ће се штампати у годишњем извештају ректа ор Универзитета. Члан 20. Отварањем академске трпезе Универзитета у Београду укидају се постојеће студентске мензе: Општа студентска менза и менза Удружења Југословенских медицинара, као мензе признате од Уннверзитета. У колико ове мензе и даље буду продужчле рад, сматрају се као потпуно приватне установе ван Универзитета. Као што се види овај нацрт статута углавном прихвата принципијелно наш предлог. По извесним тачкама, као на нр. број професора у управном одбору, надлежност управног одбора, Акциони одбор је већ дао своје примедбе и свој предлог за измену.

У ЧАСОВИМА ОДМОРА...

На Стражилову

Стражилово је зелено брдо фрушкогорско и гроб пјесника и сања наших гимназиских дана, Стражилово међу виноградима, међу брдима и пјесмама, с потоцима, травом и мрамором у гори усамљеним. Знамо га одавно, сањали смо га свуд под небом и бјелим облацима, под гранама, под мјесечином, под јесењим жутим лишћем и увијек је друго било, и увјек је лијепо било. Колико ]е љепоте зрака и мириса ту Бранко удахнуо кад је младост ђачка те потоке прескакала, кад се пјевало прије сто година и кад се с тугом знало да све пролази, да ће младост проћи и лијепи ђачки дани. Било је свитање кад смо пошли, кад смо се нашли у тјесним вагонима и све је пуцало од разиграних срца. Растрчале се зелене сремске њиве око воза и ситне куће и бијела насеља. Поздрављају нас стари људи са прагова својих кућа и дјеца кличу уз пругу. А сунце испунило све крошње свих дрвета и пада у таласима на равницу, таласасту и зелену. Од те лјепоте што испуњава очи до корјена у зеници сав се је воз распјевао, без мјере без границе, без дна наше радости. Ту се мијешају динамични звуци градских корачница, химне раду и рукама, са снажном и отегнутом пјесмом хајдука и кријумчара. Слушао сам потојк вучји, како јечи, како хучи, Гледао сам без дурбина ведро било од Царина. Врбе крај Дунава пуне птица и

трава, пуне сунца и росе. По големој води бродови пролазе даљином утишан шум машина. Ено Карловаца, види Карловце! ... — И у њима бијели се кула... Лакше Крцуне, видиш преврнућеш воз. У вароши много свијета на улицама. Много се нешто новине читају и много се прича о оном што пише у новинама. Пред сликом веселих излетника расплињују се све прочитане страхоте: ми смо још ту на доброј земљи у мирним јутрима где вијугају сунчани друмови. Око пута млади виногради, млада жита и ситно жбуње, Поток и бујна трава. Овај пут ваљда не зна за уморне путнике, овде се никад не би уморили. Па ипак аутобус проноси туристе који не воле пешачење. Трка низ брдо Стражилово, кроз младо жбуње, млаку шуму и рано јутро, Лакше, овамо је пут! Море пусти свуд је пут! Оно бијела мрамора у зеленилу крете се и зањиха коло, право Бранково како се само поже-Iљети може и плахо и валовито. Сви су у њему. Ајд један од пјесника да рече нешто о Бранку! Шта има више да се рече • овде је све речено! И шетња по сјеновитој шуми и разиграно спуштање низа стрмину. Сјајне очи, испружене руке љепота.

У долини крај воде заједнички ручак. Затим: Фудбалери на окуп! Одбојка а а! Читав дан на трави на меком лепом зраку у весељу које пјенуши и пљушти у сребрним скоко-

вима и свијетлим продорима. Та што се узме од живота то се не заборавља. Веселије дружине не виде никад Стражилово! Касно ноћу као кроз тунел враћамо се уморени од играња. Ио црној земљи кроз покисла поља клизи воз. Пада киша, а у срцима је ведро и весело.

Кроз Ђердап

Вече. Савско пристаниште. Безбрижно се љуљушка бијела лађа и не сањајући какав ће терет морати да понесе.... Али, ево, корача по мостићу снажна велика младост јана лица, ведрих очију и распјевана гласа... Корача... надире као ријека... И ево је већ је преплавила и палубу и кров и крму и кљун и унтурашњост лађе... Хоће ли моћи тај слабашни бродић да понесе на својим леђима сву ту поплаву вјере, радости и пјесме? „И ево чезди кроз ноћ по углачаној тамној површини Дунава и не осврћући се на бројне свјетиљке што се тако кокетно кочепере „та оне су пријестоница". „Тих бел Дунав весело шуми...“ Све даље од свијетла продире у ноћ, носећи младост у дан... „Кад господар свога си рада тад свако јутро ти је сласт...“ Пролама се ваздух прве класе од снажног кола које се над њом вије, пролама се бескрајни простор ноћи од звонког смијеха стотине и педесет младих грла... Уморни од дана, од учења, од рада, полијегали су они у унутрашњости брода и на кљуну, док се на палуби и крми шалило, играло и пјевало, а вјетар је носио гласове кроз црни простор који је бивао све црњи. Опкољавали су га облаци, пријетећи кишом... Смедерево. Стари сиви град потсјећао је на прошлост, изазивајући непријатне рефлексије код оних који имају да полажу историју. Клизила је лађа даље између двије брдовите обале пардон, између двије државе... Сан и пјесма од Добре до Голупца, од Голупца до Великог Градишта... „Бурек, бурек“ Упутише се неки у правцу тога гласа, неки у парк, неки дуж обале... Гле! Бљештави, пространи дан даде свој скромни наговештај. Тамо на истоку благо се пробија црна тама која узмиче пред тек нешта свјетлијим плаветнилом. Плаво почиње да преовладава, бива све видније, над брдом постаје све шири свјеже - ружичасти руб, а Дунав се гордо прелијева из тамне сивкасто-сребрне у бљештаво златну површину... Пјесма постаје грлатија дижу се на ноге заспали На окуп!... И измиљеше њих сто и педесет на палубу, нестрпљиво чекајући шта ли ће се то појавити иза она два ћебета што их држи Душко и Ђурица тј. иза завесе... Наступају Марија Антоанета и Луј XVI, јунак Шилерове трагедије... Онда извештај са велике међународне футбалске утакмице... Ха, ха, ха!.. а Дунав се сужава све више, прикљештен високим, напола стјеновитим, а напола у набујало зеленило обученим горама, посутим веселим јоргованом. На први поглед миран Дунав искаљује мјестимице свој бијес у сит-

ним, вировима изразу снажног кључања жеље за ослобођењењем ојсоване ријеке... -- Нас сликај, Хајнс! Сликај нас!... Ведро је. Пространи мајски дан.. „Омладинци, омладинке велнк нас Је број“... Кладово. На пристаништу маса мјештана у шареном полукругу посматра долазак лађе. Кроз тек отворена вратанца просу се распјевани вал младости на пристаниште... Дуга прашњава цеста... Основна школа... Ту ћемо отсјести... Велико двориште, таман за играње одбојке, ногомета. Ипак их се много завукло да надокнаде непроспавану ноћ... Облачно подне... Ипак идемо!... Корачамо цестом поред ниских кућица за становање и великих модерних јавних грађевина. „Другарска се пјесма ори пјесма која слави рад“!,.. Уски брдовити путељак кроз шибље на ливаду. Пространа ливада... Врабац... козерија... рецитација... пјесма... смијех... одобравање... футбал... утркивање... прескакивање... игра... пјесма смијех, смијех... Натраг у Кладово... Опет уз пјесму до школе... Шетња по вароши... Спавати! Та ваља устајати*у пола три... Брррр!... Тијесно... тврдо... И нечују се више приговори, све је савладао сан. Пола три... четврт до три...„ „Зар већ?“ На пристаништу... Нема лађе. „Могли смо још спавати...“ Ево је иде! Хладно... чај... кафу.. Да се играмо! „Де погоди...!“ Ево Казана... Улазимо кроз величанствену капију између два брда... „Табула Трајана“!... Стари римски пут... „Ето видиш није то тек тако овде земља, онде земља ено, напримјер, тамо на румунској страки има цеста, а на иашој је нема... Наоблачило се... Сиво... хладно... „Еј гарава живот је ведар сирене кад забруји глас“ Пјевамо даље завијени у ћебад. Опет сви заједно на палуби... чекамо шта ће се појавити иза „завјесе“. И ево професора и ђака... и светог Ђорђа и пјесника и циганина... и буре смијеха и аплауза... Заруменио се запад... И сунце се већ уморило одлази али ми још пјевамо само што смо сада ударили у „сентименталну жицу“... Али ево, и свијетла... Београд.„ Зар већ?.. „Здраво, другови“, „Сјајно је било... Опет ћемо, је ли?“.. А сутра има да се ради!

Стр. 6

Власник и одговорни урсдник Петровић Н. Живојин, студент права, Краљевића Томислава 48. - Штампарија Ж. Мамаревића, Београд, Цара Николе 11. 28 - Тел. 23-312.

Бр. 1