Student

Вез

JI јтрос je пебо ђердане своје просуло да ђердани голе гране оките. Девојка је црвепи вез извезла da ле с црвеним везом отпратн. Да ли жи вез твој на кочије пролећне наличи или на ово бисерје ђердана? Да ли на жуте гру&и призренске долине Или на дечја кола неспретна и пасмејапа? II Долазићу у свако свитање, da видим стоје ли још на клупи имена урезана. да стегнем рапаву шиптарску руку, да образ прислоним свој на чела масна и наборана. НеКу да ме то јутро поздрави погребном поворком и слутњом пто поставља тешко питање. Хоћу да друго буде: долина, ти и прво дечје радовање. 111 И опет ћу се радовати, и везу и дечјој гири у махали. Све прегршти радости у нит ће црвену да се слију: да нит се та до Шариних белина развуче, да жуте груди од тих се белина напију. Твој ће жи вез опет на кочије пролећне личити, на oeo бисерје ђердана, на жуте груди призренске долине, на дечја кола неспретна и насмејана.

Миомир РИСТИЋ

ФИЛМ

НА МАРГИНАМА БИОСКОПСКИХ ПРОГРАМА

„Сутра је већ касно"

„Domani е tropo tardi”, сценарио Алфред Машар и Леонид Моги, •режија Леонид Моги , у z л. ул. Мариа Пјеранђели, Ђино Леурини, Виторио де Сика.

ri УДП не воле да им се отЈ JL> ворено дају поуке. И живот и уметност су у том гтогледу обично индиректни, остављају човеку да сам закључи. Зато смо, ненавикнути, појсле овог филма казали; добар је, добар, али је дидактичан. Као да дидактичност мора да смета филму да буде добар. Живот у пубертету има своју поетичност, као што је има и детињство, старост кли било које доба људског узраста. И не може да се каже да аутори овог филма нису пронашли поетичност тог доба радозналости и невиности. Прва љубав Миреле и Франка дата је са пуно осећања, психолошког разуме-

ваља за доба сазреваша, дечаштво које прелази у младићство, доба када девојчица постаје девојка. Нарочито треба истаћи сцену Мирела — Франко, кишна ноћ, капела, први пољубац. На почетку овог омладинског филма стоји посвета; „Овај филм посвећен је детету том несхваћеном бићу и одраслима који су заборавили да су и они некада били деца“. Велпко друштвено зло иретстављају ти одрасли који су заборавили да су били деца. И значајна је ствар за коју се бори овај филм: правилно васпитан»е омладине и људски однос према младим људима, против уседеличког професорског морала и породице која ћути. Нашем друштву још нису нажалост далеке и туђе породице у којима децу доноси рода и васпитачи којима је непријатно кад омладина испољи сасвим разумљив ин-

терес за оно што се пред н»ом упорно прећуткује. Зато овај ф!lлм и код нас има своје место и друштвену функцију, поред своје уметничке вредности. Као васпитач омладине и покушаЈ преваспиташа оних који су заборавили да нису увек били одоасли.

Д. Мак

Кадар кз филма „Сутра је већ касво"

„Ребека"

„Rebecca”, ДеЈвид О. Сслзник 1940, сценарио по истоименом роману Дафнс ди Морие, написали Роберт Шервуд и Џоан Херисон, режија Алфред Хичкок, у гл. ул. Лорене Оливије н Џога «*»онтејн. НАЈЗАД, после дугог иајављиваља и сетних узда ха по које жене пред излогом са рекламним фотос-и ма, дошао је овај филм да нам се претстави у свој својој кичерској мелодраматичаости и лажној романтици, Убрзо после „Интермеца** „почаствовани „смо још једном Селзниковом Love story (љубавиом ггричом) која са животом и реалним људима нема гаикаквс везе. А како би и могла када се базира на класичном шуид производу монденске литерату ре, литературе извештачеких и иосонструисаних догаЈђаја, извитоперених осећа&а и страстл, анемичиих и поуверљмви:: ликова, једаст речју лшврату ра, која не само да је сладу&а во селтиментална, већ управо отужно-бљутава. Мовденске

плаже ва Ривијври, раскоиши хотели, љубав на први поглед, мвого суза и уздаха, разноразне околности и људи који заљубљенима загорчавају срећу и на крају ипак обавезни хепи енд т° су урлавпом елементи са којима ова литература оперише. И када ое једно овакво дело транспонује на екран, ту не помаже ни одлична глума ви коректна (у занатском погледу) режија, јер сва натегнутост и псеудором антик а драмске потке избијају у први план и иикаква формазгаа глазура не жхасе да уман>и величину ша. Можда ће ми неко замерити непоштоваљс уметничке личности Хичкокове. Нажалост, славни творац трилера, који је дао тако много стваран»у једног новог филмског језика, није у овом случају моrao да прерасте оквире једног сгандардног производа, једног лиггерарног клишеа, који Је у пуаој мери спутао шегове способности и квалитете. Ова предратна, из нафталива извађена екранизација монДеисхо шунд-литературе могла је комотно да нас мимоиђе.

Б. Обрадовић

Славко Вукосављевић:

„Шта ти кажеш Марија"

Оао што лиричар „Кадкњаче“ и ужичке впопеје гмше у чаробној емапацији бесградсутона, нису само опруи одбачене реч,.% већ и Јсдна хшрста трака по којој мла Ди лесз»пс хода, живи v мисли лирски прстен никадни Ј е скренуо опасном углу кадз ч италац узалудно гађа јабуку и вредних осећања. *ћегов лирски талас нешто сгво*,0 > али блиско додиру.е честице дифузно расуте у читаочеосећању. И када у песму >ткива чежњиву при гдку из "Фамваја „Десетке“, и када руцавом дотиче ниске r зане је-ика и када упита посне и пуНе боје града, Вукосазљевић је иеснички незаклоњен и утво°еа, емпириски утанчан и уЛаљеа од помодног крижзња Његове фигуре нису са *Уком вађене и зато не дату Hli трунку мучан утисак. Бкло

би неправично не сетигг се ње 1ч ве прве збирке „Лирика“, коjz ra је увела међу чктаоце, а његову младићку узбуђеност спасила из корица часописа Нч ерозивгнтш падикама паше п-> ратгае лирике њетова по.-ава 1е била слична маленом извору воји хитро пролази капред јер је смислом, а не бљеском, поласка, пробио љуску немира Својом најсвежијом збирчицом „Шта ти кажеш Марија“ тесншс дечачких жудњи кз поеме о снеговима и силуетама са Кадишаче, донео је ру ксвет зимзелени, коју је покупио на путовању, на безименим растанцима и љубавним дозпвима. Певајући о пролећу постаје делић шегове свежине сликајући Стражилово, постаје кежва рука а не бучпа чаша враћајући се брижној мајци, шапатом суди своје грешке сли

чаи цаикарском лику °а шољицом кафе. Вукосашвевићева лирика ниједног тренутка није испирање апстрактних лепота дуталаштво ка непознатом v уљуљканост у нерасцвалом хрању, већ прилажење реалним вредиостима да Си бкле иодељене са нечујнт! шетачима и вољенпм, или само једном виђении девојкама. Ту ни пакосни читалац «е Ои могао да нађе болесну устзЈалост. Додуше, бива ту и Малогрз ђанског мирења са ситним ства рима и мишљењем. Апч ourreћегаом деткњстау не може с* замерити несналажљивосг. Пи тгше упицаја и срођзвање сз Iчтша, може се овом лесзтику само дискретно постаччти, jep сни ни-у Ш1 сувишни ни ваггдни, нити позероки и oorr ки, А што је заиста ззјшшљи-

**>» овде се оссћа сатфање v s«звиђање осећања чизвавог јецж>г покољења raoge ое гако сми chd расцвегадо од дуиавског рсмавсвра Раи*жооиКа до даровите песшжиње ТодоровиКеве. Све у свему, ова кнпага згу снутих утанчаиих осеђања и регулариих стихова, изко ни)е потпуно сазвежђе једва лкфскв cirare, претставл»а еташгу збир f-У, која he иађи масу чигалапа добре воЈве и сродног гласа. А то вије пжхвнј повере ае, веК лшвца вофоког поснааства Уместо препоруке на I'одим стихове из младићки танупве песме „Стражижто": „Тако оћутах здравицу тугс за своју жладост и за друге Докле випоград препун плода rpenepu излеђу реке и свода

Мклосзв Мтрковић

После премијере у Југословенском драмском позоришту

ЛЕДА Крлежа, Ступица и ми, публика

ПОЗОРИШНО дело је књи жевни род осуђен на вечите трансформације сценског извођеша. Са сваким временом оно добија ново осветлеше. Публика жели да на претстави буде уверена у то да пред собом има аутентичну прошлост, а кад је у то најбоље уверена, онда је уствари на најбољи начин дат њен сопстве ни однос ггрема том времену. Та проти вречност се јавља нак и код извођеша дела од кога нас растављају свега две деценије, као код Крлежине „Леде“- Тиме је кроз своју режиЈУ Стугшца имао да да однос публике према извесним појавама из наше сопствене, релативно скоре прошлости. * Крлежа је сав у једној ироничнај причи о „глембајевшти ни“, и то у оаом стадијуму кад н»ихово „обитељски-организмра но крстање" није више организирано, а они се као усамље ни изданци крећу међу сличнима себи и нису више у том кретању ни импозантни суровом снагом, нити трагични У првим потресима пропадасшз»

већ готозо смешни у својим карневалским поступхцша. Они још говоре високопарно, али се тим речима само бестидно удварају, не само туђој жени, то није доволшо, већ туђој љубавници; они воде суптилне дискусије о једном Аксел ГаленКалели као и најинтимнијем по знанику, а усгвари кроз ту конверзацију најпростачкије завитлавају, и уопште многа шихова елоквентна, шампањски пенушава реч по својој функцији није ништа друго до псовка изречена лицемерном пријател>ству; читаве тираде само су позив женкн, док су каткад само кратке досетке кључ за тајну њиховог постојања њи хову малограђанску суштину (Аурелу кожа чудно реагира на лак, он љубавкика није умео да игра n rot са двадесет" Они су малограђани који се играју космополитизма, и то je исткна о њима. * Да 6и ое данас са тим салонски м биђима могло досројио разрачунати на крлежијански нанин, „Леда* је морала осгати бар на први поглед салоиска драма. И тако Бојан Слупица не боји претставу акцентима некакве јетке сатире, јер он не бије по нечем што трсба да пропадне, већ се само смепгка супериорном »ронијом над оиим нгго је всћ пропало. Све је подређено тој концепцији. Те ша рене завесе висе немарно, шарене као и шарене лажи које камуфлирају, то су несшарпи зидови, али стварне кулисе гаштини; глумачки гестови ии су елементи бучне комедије, всћ егзалтирани само толико да та сгзалтираност стоји у једној комичној, али исто толико и стварној сразмери са таштином таквог ггонашања; њихове маске не деформшиу лице, али им је глава расадник ових мод

них хирова, као да екстраваган цијом компликује у њима што је сасвим просто; сва реквизита претставе није педантно двтаљисање, којим би се добио аутентични Аграм 1925, а изгубила у таквим оквирима она јасноћа личности које се ионако сецесионистичкм довољно натрпавају бујном фразом да бм сакрили своју праву суштину. Све је то натопљеао том лаком иронијом, стилски јединственом до четвртог чина у једном логичком расту. Тако је први чин једна солидна грађанска драма са првим пукотинама комичног, које ће се снажније ооетити у друтом, да са трећим заоиггреност ситуације баци ретропспективно још коиичније светло на сва три прошла чина. И тако комика расте, буја из чива у чин, са четвргим очекујемо да сва та љубавна игра добије још и карневалски логички завршетак, али нас изненађују суморне боје. Као да Ступица није инсистирао на томе што иисистира Крлежа да се ова љубавна игра заврши тако да се и нама и гим личностима чини да се ништа судбоносно нијс догодило, ца је све то једна карнсвалска комедија у којој нико није ништа ни добио ни изгубио, да су се малограђани вратили на своју почстну тачку, свој малограђански status quo и да они друкчије нити желе нити умсју. * У глумачком ансамблу Ступица је имао сараднике који су умели да буду носиоци његове редитељске концепције да не буду комичне фигуре, а да играју комедију, Иако је ваша позорница обогаћена са неколи ко нових глумачких креација које су тиме отекле право да се о њима говори и као о самосталним остварењима, није без интереса место ових глумаца у редител>ско.l замисли Б. Ступице и њихов допринос специфичном стилу претставе. Тако је Мата Милошевић (Урбан), као посилац текста којим се често експлицитирају опгужбе над самим собом и око-

лкном, бмо стваркк циник К иожда једини космополит Т овим малим цридикама, Ш аовољно дискрегао да ве noстаие некакав стротагонмст ваа радњс. Јожа Ругаћ, поред тоиа што је дао после Пиргополмни ка и Бубнова на свом личном уметнинком плану још јсдау снажну глумачку афирмацију, по линији ггретставе донео је лик г говека плебејског порекла који има елементе коминног јер је сав у тежњи да ускочи у слој Слоугакових, али зна да то неће успеш „па да ое аа главу постави“. Мелита Ммре Ступице бујним талентои, вотово расипним, конкретни је лик од гсрви и меса, али некако недоволхно отменошћу супротстављена „кламфаровштини", да би и то био један од извора драмске ситуације. Аурел Вик тора Старчића органски је везан свим својим реакцијама за читав ритам, смисао и улогу свакога појединог чина. Виртуозном игром он је увек такав, како захтева одређек стадиум претставе: у првом чинз пристојан грађашш, уметник * љубавник, у другом озбил»аl човек у комичној ситуацији у трећем прави извор једне ф* не комике, он лично, а у четв| том машкара после пијанстет која успоставља старе гтравш односе. Марија Црнобори у у лози Кларе исто је органски bi зана за стил претставе, жка слика жене двадесетих годиш овога века свим својим поступ цима и окупацијама и предме наших ироничних осмејака на, њеном судбином. Овом претставом Војан Сту пица извршио је пионирски п сао за који је била потребк његова бујна гтрирода, богат; машта и смелост. Овом претст вом Ступица је Крлежу вра тио земљи, не допустивши д место њега говори елоквенцијг омогућио да односи буду чи сти, а да осим тога да претста ви печат нашега доба и од iroc и Крлежин, и свој, и нг публике према тим данима да леким не времекском удаљекс шћу, већ иеповратношћу.

JOBAII ЋИРИЛОВ

Сцена из првог чива „Леде“ (Мата МилошевА, Мира Cij пмца и Виктор Огарчић)

КPO3 СТУДЕНТСКИ БЕОГРАД

ИГРАНКЕ, субота у 20 nac., недеља 20 час. Студентски дом „Иво Лола Рибар“ „Нови Београд". сала ресторана „Милован 'Бмлас'* Индекс-бар, Балканска 4 ЦИРКУС, четвртак 23 априла у 17 час. ДРУШТВЕНИ КЛУБ ТВШ Среда, 22 априла у 20 часова Дискусија по тсми „Морални квалитети у личном животу“. Дискусмји присуствујс претседник Српског филозофског друштва др Вељко Рибар. Четвртак, 23 аггрила у 20 часова Вече Чајковског концерт са плоча. Петак. 24 априла у 20 часова Tpehe предавање из циклуса предавања „Историски развој филма“. Предавач Дејаи Косановић, асистент редитеља. Уторак, 28 априла у 20 часова Приказиваше уметнинког фмлма. ПРЕТСТАВЕ ЗА СТУДЕНТЕ БИОСКОП „ПАРТИЗАН« „РЕБЕКА“ Среда, 22. априла у 7.30 часова и 12.40 Четвртак, 23. априла у 7.30 и 12.40 Петак, 24. априла у 7.30 и 12.40 Субота, 25. априла у 7.30, 10 и 12.40 Недел>а, 26. априла у 7.30, 10 и 12.40 Понедељак, 27. априла само у 12.40 часова. Карте се могу добити код продаваца на факултетима, а за јутарњс претставе и пред биоскопом. МУЗЕЈ КИНОТЕКЕ Среда, 22. априла у 13 часова; „Тихи Дон“, Петак, 24. априла у 15 часова: „Бели тигар", Субота, 25. априла у 15 часова; „Симфонија једног живо»а“, Неде.ља, 26. априла у 9 чаеова: „Тихи Дон“, Недеља, 26. априла у 11 часова: ,ДСафе Метропол", Кедеља, 26. априла у 15 часова: „Велнки диктатор", Понедељак, 27. априла у 15 часова; „поштанска кола", Четвртак, 30 априла у 11 часова: „Геста Берлинг", Четвртак, 30. априла у 13 часова; „Геста Берлинг". Карте вод продаваца иа факултетима, 113ЛОЖВА ЛИКОВНКХ РАДОВА СТУДЕНАТА АГХИТЕКТУ'РК у дауготвсном клубу ТВШ.

fpoj 9

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Страна 5