Student

PRO et CONTRA

Ре ми

„Окривљење" у Београдском драмском позоришту

Ова рана драма Лилијан Хелман имала је уметничке и сензационалистичке препоруке. О н»оЈ и и за н>у говориле су сна жна слика средине и нарави у „Малим лисицама" исте драмати чарке, скоро седам стотина претстава на Бродвеју, шкакљива тема и првобитно забрањиввње у ЕнглескоЈ, Међутим, ко се потрудио да прочита „О-кривљење“ (у оригиналу „ДечЈи час") или Је отишао у зграду на Дрвеном крсту да их види, уверио се да разлози који их изводе на бину Једног позоришта коЈе нас Је задужило многим лепим познанствима са савремном драмом, не могу никако да буду уметничке природе. У предговору Једном од издања својих драма, Лилијан Хелман каже стприлике да се она, иако joj замерају да су јој комади мелодраматични и „одвећ добро склопљени", тога не стиди пошто па тај начин има шта да каже и казуЈу нешто. Повест двеју колегинице које су мучно зарадиле средства и отвориле сопствену п!колу. па због оптужбе Једног размаженог богаташког детета да су тобож везане неприродним сексуалним везама, губе положај у друштву, школу, живот (Једна) и верениха (друга) добра Је мс лодрама која Је у комаду спрет но испричана. Шта Је хтела аме ричка списатељица шоме да каже, да учини? Да ли да се бави психологијом мале тужитељке, Мери Тилфорд евентуално психологијом прерано сазрелог детета без ро дитеља уопште, питашем изградње човечје личности у доба првих дубљих сазнаша? Очи гледно не, пошто Је личнос-г те девојчице као лектира неодржива, нула и тек Добрила Костић сво Јом физичком присутношћу може овом младом монструму да да неколико процената ма какве замисливости. ЗахваљуЈући напорима ове интелигентне глумице којој, чини се, улога одговара само по спољашности успевамо понекад да ово четранестогодишње женско биће доживимо као човека, а не као реквизит за ства рање заплета. Сигурно Је да писац није имала на уму неку дубљу душевну анализу важнијих личности и поред извених психоаналитичких изненађења о којима he још бити говора. То се најбоље види по тексту који има саио Једну функцију: да радњу отаљава, да допринесе изношешу догађа Ја. Глумци су осуђени на производњи звука, не казујући сем на ретким местима (мала Евелин), ншпта о оваквим или онаквим људима коЈи треба да живе на сцени. Не може се, исто тако, тврдити да Је Лилијан Хелман про учавала средину у коЈој живе главне јунакише, реакцију њихове околине и запашујућу оптужбу. Beh овако слабо психолошки осенчене личности неспособне су да послуже ма за какво значајније сликаше. Но, треба бити праведан и прецизан и рећи да је, иако аутор није успео, ово, по своЈ прилици. била његова намера. Све Је тако и срачунато: после дечЈе измишљотине, према несрећним девојкама мењају, свако на свој начин, став, и патриЈархални (стара госпођа Тилфорд) и слободоумни (вереник) па чак и боеми хохштаплери (госпођа Мортар). Круг се затворио: поппч> Је у београдској претстави садржи откривање лажи и извињење госпође Тилфорд, сво-

дећи целу ствар на драматизован догађај, осећа се нејасна тежња критике друштва које може тако да се одрекне своЈих Јединки. Предвидљив, смишљен ток ремети изненадно откриће Једне од окривљених (а зато писац даје и неке раније индициЈе) да Је оптужба истинита. да она стварно oceha лезбиску љубав према сво Јој другарици и да Је стога крива за све што се збило. То место. једино коЈе гледаоца мало раздрма, збуњује. Могло би се рећи да ово треба да буде Један податак више о томе како притисак околине може да слабиЈу личност измрцвари, пп и да створи у њој уображење кривице. ОваЈ дуг психоаналитичкоЈ моди у време писања драме остаје ипак једино необичниЈе место праволиниског, тужног комада. Осим тога, ту се ЈБиљани Крстић пру жа усамљена прилика да изиђе из равнодушних пихтија прозаичног текста. Али, уколихо не протумачимо ову сцену овако, а томе још прибројимо оригинал ки крај, не сагледавамо ни најблеђу слику средине и закључке о њој коЈи би се налазили у „Окривљенима". С текстом без подтекста, комадом без праве атмосфере, редитељ не ствара 'нова уметничка дела. Предраг Динуловић се задржао на минималним интервенц}lјама, наглашавајући, ко лико су му текст и склад претставе допуштали, некакав друштвени смисао. Било Је то течна претстава. ЈБиљана Костић и Даница Мокрашац лепо су се снашле у улогама које тешко могу потпуно да обузму извођачеву личност. Прва којоЈ би слична, али богато написана улога, мно го пристајала очигледно ниЈе имала где да истроши своју изражајну снагу. ГледаЈући Љу бивоЈа Тадића (вереник Џо) сти че се утисак да Је лако играти једноставног, неиспегланог Американца. Било како било, несумњив успех треба гцшзнати без обзира на уложени труд. Евка Микулић је увек иста. Студенткиње за позоришну уметност су, уз помоћ и кривицу редитеља и писца, оствариле У првом чину атмосферу школе више како је чике и тетке замишљају. Неко Је рекао да добар глумац не може победити лош текст, да исход може у најбољем случају да буде нерешен Београдски уметници часно су поделили поене с бродвејским „хит‘‘-ом.

Војин Димитријевић

KROZ FILMSKU ŠTAMPU

Reporter broj 5

Pisali smo o kuliu filmskih zvezda u prva dva broja »Filmskog reportera«. Zatim je taj list ustalasao mase nekritičkih srednjoškolski veštom organizacijom prodaie slika filmskih zvezda. Sada nas je petim brojem prijatno iznenadio, ne samo time što je završio dozlaboga bljutav tekst u nastavcima o »pustolovinama« Gebla u Evropi: umesto podataka o Merilin Monro i žeIji En Blajt da ima šestoro dece, stranice ovoga lista zauzeli su napisi o velikim imenima sedme umetnosti, Žan Gabenu, Diznijevbj realizaciji Žil Verna, Vitoriu de Siki i najnovijoj verziji Igoovih »Jadnika« koju je režirao Luis Majlston. Domaćem filmu »Reporter« takođe posvećuje pažnju objavljujući napise o makedonskom filmu »Vučja noć« i o grčko-jugoslovenskom »Pre zore«. Ako redakcija održi ovakav sa držaj biće dobro. D.

ГРЕХ

Копродукција између Сафир-филма, Минхен и Триглав-филма Љубљана

Сеоска слушкиња Роза у сунчани поподнев дрема на сламм* снажне руке хватају је одједном за груди. Жак. Ошамарила га је а он је замолио за опроштај. Онда су сели једно поред другога и пријатељски разговарали о времену, жетви, газди и својима које давно нису видели. Она се растужила а њега је обузимала похота. Згра био је за врат и пољубио, а о«а му песницом разбијенос. Он устаде и наслони главу на стабло једнот дрвета. Њу то дирну, те му приђе и запита га: Боли ли те? Тако почиње Мопасан однос Жах Роза у новели о сеоској слушкињи. Уместо да створи л и р и к у односа, скоро животињског, двају чулних и примитивних људи, Франтишек Чап, редитељ филма ГРЕХ дао је чињениц у тог односа, изневеривши тако Мопасана већ у самом почетку филма. Док су Мопасанови сељаци створења блиска животињама, пуни неке биолошке снаге. живота, једноставни као природа а ипак различити од животиља због церемовије људских обичаја, те сиашатичне и смешне људске компликованости и свести о достојанству, дотле Чапови сељаци једноставно опонашају животиње и није снага обележје оба парт нера, већ надмоћ једног. Тако је уфилму (занатски врло лепо на прављеном, али шта то вреди) изгубљена поезија. Наклоњен сентиментално - малограђанском третману теме, Чап је нагласио морални' профил ликова одбацујући и непосредну једноста®ност Мопасанових караастера. Мопасанови Жак и Роза за вре ме вечере изјављују љубав пра већи једно другом модрице под столом тецгким цокулама, док се код Чапа, Марко и Роза додуше нежно додирују ногама под столом али је он у целини бездушан а она није нимало чулна, за разлику од француских прототипова. А богати сељак је доброћудан и сасвим невино себичан. И жене често обнажују ноге без разлога. А дијалог није француски, узгредан, животан, лак а значајан, већ немачки: ггрестану да

раде, седну, воде дијалог и онда наставе да раде. У природи слике су лепе и сладуњаве. у собама стандардне и досадне. Музика Бојана Адамича је врло добра. Филм ће бити гледан али са Немцима не би требало више да правимо копродукцију- Плачевни инострани малотрађанин који се занима за мелодрамске идиле ххАатиће добро филм поготово ако га заголицамо темом и наслоеом као и реминисценцијом на чешку егротику. Ипак се не би требало понижавати и ' унакажавати. Јер не сумњамо да је уметничка безвредност овог филма добрим делом условљена захтевима САФИР-ЉИЛМА и свешћу редитеља за ноју публику пр>ави филм. Појава овог филма има известан трајнији значај; у домаћем филму (прецизније; полудомаћем) појавила се коначно тема из интимног живота једног човека. А то су филмови који су нам толико потребни. Тек преко интимног уздишућемо се до отптевредних а убедљивих емоција. Још због нечега треба осудити ТРИГЛАВ-ФИЛМ: то продузеће одбило је снима филм по првобитном сценарију у својој п.родукцији а пристало је на сарадњу по још горем сценарију са кинематографијом која прави филмове лошије од наших. Доследност у вођењу ре портоара? Да, зато што ово није први компромис ТРИГЛАВФИЛМА у колонијалном духу. Неопходна је храброст. Човек је леп не само када се бори за друге и када ради за домовину већ и када воли и када пати. Али са Немцима правити филм о томе, то је ужасно. Да ли се код њих сви талентовани побијени између 1933 и 1945? дође човеку да се запита кад глв да ry филмску продукцију, Не осећајући и за једну вредност која је изван уског регистра клајнбиргерске осетљивости на човекове тешкоће они дају фалш глуму. говоре празне тек стове и остављају мучан утисак. д. м. ;

KЊИЖЕВНА НЕДЕЉА НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ

У узаном филозофском семинару слушали смо недавно један богат коментар о Пленуму књижевника и слабу дискусију> коју су студенти иначе прижељкивали. Излагање студента Свете Лукића највише се степеноовало на реферату младог словеначког есејисте Јанка Коса. који је на Плануму разлагао немогућност и немоћ нормативне естетике. Али, ако је Јанко Кос имао још поверења у извесну сређену и пратилачку естетику, њетов коментатор на нашем факултету, савршено је скептичан. Поред тога, Лукић је окрзнуо и масиван Крлежии реферат, черупајући аутора „Глембајевих“ и као гу*астарог негатора и као писца претераног панонског комплекса. Неочекивано, дискусија се није разгорела и није била моћна да се приближи полемичим подацима Лукићевим, која заслужују лепо место у многом часопису. ★ Предавање о савременој македонској књижевности било је иеоправдаио слабо посећено. Иако су ово вече испунили сту

денти, иако је излагање било инфнрмативно и свеобухватно, било је топлих тренутака у рецитовању Аце Алексијева и ЈБу бише Ташковског. Предавач, студент Кочо Урдин, извршио је једну nvjue механичку поделу изразито младе македонске књижевности. Поред тога одвише слободно оперисао је терминима: схпште, интимно и патриотско иако су ове основице ишле чврсто једна уз другу, судећи по оном што смо, као превасходно лирску материју читали код Вапцарова и Рацина, ★ Уводну реч у вече посвећено чудесном француском песнику Артуру Рембоу, имао је студен Караулац који је уз лежерно али топло крстарење по песниковој биографији- учшшо пола посла за предавача. Одајући признање том уводу а бојећи се да не говори академски угланано, књижевник Душаи Матић рекао је већ у почетку; „О Рембоу треба да говоре млади". Ипак он је несебично, зналачки и олпроум-

но говорио не сзмо о Рембоу већ и о рембоовској Франдуској. Магистрална линија развоја: Иго —Бодлер —Маларме Рембо приведена је пфоблему борбености или отуђен>а у односу на сопствено дело. Од чегворице ових песника, џинова речи, једино је Ромбо јуришао у живот, у пустоловине и веома рано ингениозно и врховно наслућивао несавесно и месечарско благо детињства. Тема путован>а постаје неминовна, одлазак је насушни чин, који од ромаетизма окупирао све песнике. Али само је Рембо стварно стартовао, напустио чари и маске велеграда а своју поезију оставио с ону страну сећаша. Историски посматран овај пргави песник чтети златну завршшицу романтизма снажних младости (Китс, ЈБермонтов). Са тошшм, камерним дахом студент Стојан Јанковић v оригиналу прочитао је чарну „Пијану лађу“, Филм о Рембоу, на увек будном зиду „четрдесетпетице“, био је прави празник и један племенит час из поезиј-е седамнаестогодишшег пустолова и неорећнот тоапеоа афри SKor копна.

М. Мирковић