Student

KULTURA i UMETNOST

Последњи бројеви ЧАСОПИСА

„САВРЕМЕНИК" $ Последњи „Савременик , ‘ почиње добром прозом Милана Шеге. При• чања овог словеначког писца одлику}е се лепим атрибутом савременошКу и рафинованим осеНањем писца да ceoje актере оврађује изнутра t понајчешће пројектованим евокацијама и монолошким npaedaњима. Упуштајући се у дубоку анализу уметничког става Ранка Маринковића, С. Леовац доприноси већем упознавању нашег најбољег живог сатиричара. Али, Леовац налази превише аутобиографских момената у делу писца и тиме скраћује радиус Маринковићеве интуиције. Изазван, увређен, Зоран TaepuAoeuh се обрачунава са Марком Ристићем у стилу: JTa видимо npeo ко сте eu!" Али не очекујте толико насушну полемику. То је мали, мали памфлет. Одмах, али са основ-

иог терена Гаврилоеиђ, склизне, можда намерно. По његовом, живот се не може изразити „грозницама, визијама, халунацијама ” а Ристић тврди да је то правоусмерени начин јер „као да у том животу нога литература „изражава” нигде ведрине и спокојства нема.” И noulto, очигледни цитатима из књиге” ЈПростор-време” (писано 1940 године), убеди Ристића đa је „ограпичено једноставан у ирационалном емеру” Гавриловић смело се служећи окуженим начином маказарењем, утврђује Ристићев естетеки императив no једној изнијансираној речи пред чијом бојом је остао далтониста. Малп је то памфлет, јер чак и оном ко не познаје развојну линију М. Ристића, докази неће испасти најочигледнији, ма колико на томе инсистирао наоштре ни Гавриловић. 3 У мајском броју „Дела“ изостали су наставци Марка Ристића и Добрице Ћосића, али је, и без те доследности часопис дошао крцат и посластичав. Антоније Исаковић нам враћа поуздаше у савремену приповетку. Његова прича „Двоје“ рашчлашава силовит нагон у човеку: ако се смрт приближава, онда се на сваки начин мора оставити нешто. вредно. Типично за Исаковића: подтексту оставља широко место и то чини тако зналачки да нас убеђује своЈим, нејасно обојеним споља, личностима. Лапидаран монолог одјекне у нама, или, као камичак у воду бачен прави концентричне кругове асоцијација. Скоро да се писцу не могу више пребацивати раније маленкости епигонства. Песме ЈВил»ане Шушић носе у нај већој мери озбиљност једног талента. и после оволико песама сагледа се песник богат по оном што има да каже и обдарен и смео у транспоновању својих унутарњих покрета. Песме „Да ли бих то била Ја“ и „Оживљена сложеност" казују једну личност осмишљену искреношћу. Петар Цаџић, ггишући о Милану Богдановићу, прати великог критичара у еволуцији и основним елементима шеговог стварања. Један добар метод износи узлете и стагнирања, један студиозно и са л>убављу обављен посао приближава се ссеју. Миодраг Б. Протић све више оснажава свој ауторитет ликовног критичара. У часопису се Још налазе: песме Александра Буча (интересантније по форми), предаваше Јосипа Видмара о Андерсеиу (одржано на Коларчевом универзитету и достојно реномеа који овај критичар ужива) и напис Рада Влкова „Деградација хуманости" поводом 10-годишшице великог ратног догађаја и поводом израчунаваша моћи атомске и сваке друге бомбе помоћу људских лешева и разорених градова. „КЊИЖЕВНОСТ" 4 О песнику Американцу, Волту Витману, добили смо добар есеј из пера Милоша Бандића. Виђен са

свих страпа (неко већ рече, осим колико је утицао на нашу кп.ижеаност), Витман се појавио пред нашим чптаоцем грдосан, какав уосталом и јссте. Прича „Пораз“ Светлане ВелмарЈанковић је исповест девојчице о једној неминовности дата доживљено, али понегде маниром и артифициелно. Увек; речи се лепе, лепе... Драма „Клара Домбровска" од Јосипа Кулунџића. иако под уочљивим утицајем Крлеже, има веома успелих момената. Ликови су и комплексни и тврди опори у пропадању. Али местимице се наиђе на вештачку сеику и то умажује утисак. Света Лукић се претставља као свесни истраживач. У такорећи експерименталиим стиховима, наиђемо на бљештаве спојеве и свеже садржаје. У стиховима, Боре Радовића осетимо тражену неодређенсот и два три стиха која нам наметну повере&е.

Б. ЏМЕРКОВИЋ,: ЖЕНА

С. ХОРЂЕВИЋ: ПОРТРЕ

М. МИЉКОВИЋ: ГЛАВА

ОГЊЕНА ТУГОВАНКА

Концерт академског ансамбла модерног балета КУД „Бранко Крсмановић"

Кад говоримо о скорашшем концерту групе модерног балета Мирославе Николић'(овога пута под име ном „Бранко Крсмановић") узимамо у обзир све тешкоће једне аматерске групе (која се бори за афирмацију једног код нас нелегализованог правца у балету) и гледамо под угловима јуче-данас-сутра. РЕЗИГНАЦИЈА Први део програма, који je требало да претставл»а генерализацију досадашњег рада ове групе, једну синтезу најбитнијих елемената као такав је успео. Видели смо старе доста пута игра не кореографије на већ толико експлоатисану музику Мусоргски, Де Фал»а, Де Фаља, Шопен, Григ... Увек иста карактеристична тешка атмосфера, очај ( сломљеност, тутованка, резигнација, са увек истим покретима (уздигнуте руке, савијене у лакту, са песницама на глави, вучеше по земљи). Де Фаља („Тророги шешир" је ваљда замишљен као сликарско-гимнастичарско-фолклорни ексцес овог програма солид но га је извео М Цинцар) овога пута био је освежеше, нарочито „и-гра око ватре“. Пребачена у некакву Африку, индијанску Америку или Цејлон, са занимљивим мотивима паганских својим шар мом (па ни оскудним и ~ватреним“ костимима) ипак није могла да измени утисак опште резигнираности. Видели смо кореографију тешких и ,дтриземних“ покрета, прилично

неуједначени: Дебиси један парт нер лепршаво али одмерено други силвановски еротичан. Видели смо кореографију лепих и оригиналних линија и слике („Стари замак“)- И технички оскудне психолошке сугестивности („Ингридина тугованка"). Иста неуједначеност карактеристична је и за извођаче скроз промашени „Гном“ и пристојан BYDLO Од Мусоргоског. У извесном успеху овог програма, видимо више наде за развој правца који код нас преживљава час дечаштво, час детшвство, него један заокругљени полууспех. ★ Са највише пажње очекиван je балет у једном чину „Живи оган>“, који је на текст Момчила Настасијевића компоновао Светомир Настасијевић. ЧиТвеница да је за ову тачку ангажован оркестар Београдске филхармоније под управом Ђуре Јакшића још више изазива наше интересовање. Међутим, већ сам либрето који се колеба између идеализма, мистике и 'материјалистичког схватања ватре као симбола живота. између неког општепанаганског ритуала и националног култа, између старинске наивности и искре ких уметничких тежњи. Није био тако захвална основа за балетски израз као што је то изгледало. Том коле Сању мислимо да су подлегле музика и кореографија и костими Не улазећи у оцену композицкје за~ков?ге на фолклорним мотжвима (који су свакако настали

нешто после VII века) запажамо врло несигурну и разбијену интерпретацију оркестра. Кореографија, са доста смисла за дубину и за слику, такође се колеба између фолклора, нечег општепаганског и нечег чисто балетског Снарочито у лирским местима која су, узгред и најбол>а места у овом комаду). Епски моменти су слабији од лирских, ефекат групних наступа изостао Је због техничких недотераности детаља, па чак и крупних, очигледних

грешака жене пре „Игре у круг“). Ако ова тачка није успела у целини, она Је свакако успех Ружице Имберт-СтоЈе, која Је показала, еле ганциЈу лакоћу покрета и музикалност. И после „Живог огн>а“ питамо се има ли сврхе чинити промашаје сличним схватањима модерног балета? и зар на теме из (савременог) живота Још увек нисмо у стању да дамо баш ништа убедљиво и оригинално наше?

А. КОСТИЋ

СРЕТЕН МИЛОСАВЈБЕВИЋ; ЧОБАНЧЕ

pro et contra

levi rakurs

~RAZBOJNIK“ Vrlo је lepo zamišljena fabula ovom filmu i prava je šteta što njegov reditelj nije znao toliko od zanata da od izvrsne materije skroji pristojno filmsko odelo egzotičnom ambijentu. Tako mnogi literarno vanredno smišljeni efekti ne deluju snagom koiu nose (finalna scena jg iiterarno gotova da a rukama veštog reditelja pretstavlja potreban umetnički doživljaj ovako kako ie izveđena bez vremenske i ргоstorne pretstave. jedva se da osetiti), Neka režiska rešenja i efekti i neki naivni simboli. pretstavljaju eksperimenat u onom što je već pronađeno i napušteno u davnoprošloia vremenu filmskc istorije Ipak je »Razbojnik« jedan od najboljih južnoameričkih filmova koje smo imali prilke da vidimo Preciznije, najbolji posle La Malkaride U mnogo čemu nov u mnogo čemu interesantan. lišen patetike i moralisanja. stalnih saputnika južnoameričke kinematografije Sa živopisnom i impresivnom muzikom. on čini čast brazilijanskorn filmu i vredi ga videti. „GOLA MAMUZA CC Cetiri čoveka i žena na velikoj »vestern« lutriji života i smrti Neizvesnost narušava izvesnost o sudbini večitog »pozitivca« Džemsa Stjuarta. kad već prosto »vestern« logika sugerira da će jedina žena u filmu doživeti kraj. Ipak međusobni odnosi Ijudi sveđenih na životinje zadržavaju dosta uzbudljivosti da bi se film mogao gledati sa reiativnim interesovanjem. Psihološki je dosta precizan i vrlo je brutalan (scena übijanja Indijanaca pored svoje neobrazložehosti i nemoralnosti deluje zaista odvratno svojom brutalnošću). „LAKO JE VOLETI" Film koji će>verovatno naći jedan broj svoje publlke, mada nema gotovo nikakve veze sa stvarima kao što su dobar ukus i mašta. Nije ni najmanje duhovit, ali je vrlo šaren. I ako hoćete da odmorite oči, umesto da skupljate šarenilo po ovom našem svetu, siromašnom bojama, idite da gledate »Lako je voleti«.

D. SIMIC