Student

О SVICIMA MNOGO, 0 BETONU MALO

(Nastavak sa prve strane) Diskusija se razvukla u dva ali ‘ ostala na rubovima knjige i odviše bila lepršava u početku da bi obezbedila strpljenje za stvar Hi trud onii. koji su kasnije fražili prirodu stvari, žiiu kucavicu romana. Bilo je brucf'škog svetiucanja, hvalospeva, čitalačke ekstaze i maglovite nade da dolazi doba velikih romana. Biio је i stidljlvih povrataka u davičovski arsenal u zrenjaninali ne 1 u adamilovske korene Vuka Rsavca, te ргеbogate ličnosti. sudarene sa sopstvenim .,nom i sa liubavIju koju je шогао deliti. Razaznalo se da je baš guliverovski obim jedne takve Učnosti uzbudio čitalački krug, ali ih je nejednako uveravao, umetnićki možda nezavršen i bujicom života koju nos; izbačen na obalu novih neizvesnrsti. Ja li je na meshi posredničko osmatranje Vukove goleme ličnosti, da li је ona tendencija, površna sva_ kako, da se Rima i Toma Povratnik, lakše shvaćeni, preuzmu kao jedini parametri za vratolomne dane Vukove? Maturska neizživljenost da se poređenjem izbavljaju utisci skupljeni s konca i konopca, natrui.ila je izlaganje R. Vojvodića, na primer, do mete da se jedan građanski ideai pomnožen čarobnom fugom o smrti i životu, a uveličano izlepšan u »čarobnom bregu«, stavi u susedstvo Davičove lcnjige, susedstvo nemoguće za oba divotromana. Ni terminološka zbrka ne beše niala. Najviie magle do neo je lako iskazivan izraz; poetizacija, pa kako ona nije oštro istraživana na ogled r om, davičovskom tekstu, došlo se do razdragane, pionirske brza prihvaćene veге da e ■ nistenje poetizaciie < tvoriti našem romanu najbolji put. Reć PTIT nepravično i koketno zatrpavala je cele večeri reč NOVI SADRŽAJ, koji. ogroman u Davičovej armaturi, nije dovolj no upijan, analitički zavoIjen. Malaksavajuću liriju diskusije prekinuo je za trenulak Dragan Rančić, ali se ubrzo Izgubio u šumi razbijenih utisaka. Vrućoj sređišnici romana prlbližio se tek M. Miloradović sa dobro u-

očenom i-azlikor.i situacija iz PESME l BETOl razlikom koja je imaia pokazati тоmansijersku vddovitost za lik komiuniste u sve novijim i novovrsnim prilikama. Za lik koji nosi gi-aditeljski polet ali se svojim snom i nesanicom betonizira đo isključivo sti koja je ogrtanje kaputom naopako. Ne bez duha izlaganje M. Miloradovioa bilo je blizu punog imenovanja Davičovlh promašaja, inače dobro suprotstavljenih estetički napetim lepotama ro-* mana. I teko je diskusija išla u pravcu kolo, kolo naokolo, tek ponekad jurnuvši u subogatstvo гошаna, svedočeći oduševijenje za domaću knjigu. ali i nesprem nost da se na dlanu savremenostl drže najbliži problemi naši.,* Oskar Davićo uvek je dragl gost na Filozofskom fakul+etu. Đošao je i ovoga puta, šeretsk; pomalo, ва obaveznom šalom ali stvarno rađoznao i pohlepan za obilje utisaka što ga čitalački vodoplavno studmti nose i donose. Milosav Mirkovio

SA STUDENTSKE PRETSTAVE "Papuče u lice"

Blla bl ironija ironija kao i naznačiti: ko je l&ktor pretstave, jer pretstava u Beogradskom: (Jrpmsko-ri bazira na lekturi, na lepoti, poetičnosti rečj, pnako muzikalističkoj za kakvu ima sluh jedna Isidora Sekulić (»Govor i jezik kulturna smotra naroda«) da se za bstvarenje ovakve cvećarice dame i da-mp cvećarice kakva je Eliza, pliveri Магković izjaes.e ; i preda cveće na pozornici? 6tp? Da' Eliza otvori sa njime onu. svoju zamišljenu radnjicu od koje joj se zažare oči pod nastrešnicom Kovent Gardena. Zar posle lekcije protiv konvencionalnosti da se oveštalo odužimo umetnici,’ako je ikako moguće... Aplauz je samo jedan spoljni znak a utisak i trajno sećanje ono što tek pripada njpj i паша. Onaj kvartet: Glorija Don Jere Don Zane lokj Fleš, i ovaj: Eliza Iljginz Duliti Pitering, mučiće me još mnoge večeri (dok se dve pretstave u dva pozorišta igraju rnožda iste vcčeri, da bi se u meni po’-lopile, difundovale, mučiće me, asocijacijom po suprotnosti, ali nastranu dokazivanje. Na., jtuđentskoj pretstavi u Beogradskom dramskom pozorietu doživljaj nije upućivao na gledani film Antonl Askvita. Ako jeste, onda Higins Hauarđa l Viktorovića stvara kontrastne asocijacije: obojica su dove!a, kao sve što u Pigmalionu dovodi, do onog pravog (nije ii to sapa So?) Oljvera Marković bila je nenadmašni Higins za sopštvenu Elizu, za našu Elizu neka dopusti. Za naše Elize rnnožina, bez pogreške, profesore Higins! јег to su bile nekolike Elize. Ali najlep.ša, koja je sadržhvala sve njih, i onu cvećarku koja ве otima i кЦа, onaj cyet —r prkos i onu damu onu »beiu lalu«' (podvukao je kostim) , sadrži ona jedinstvena »međueliza« koja ba-

lansira kao Glorija Između madone i cirkuzantkinje, mi je gledamo u sali, zaustavIjamo dah, gledaju je oni na pozornici a ona od nemila do nedraga od oca koji je i sa«i stekao svog PigmaU«' ona zaveštaoca pravo u nasrtaj Higins Pikerlng i da od krajnje razdraženosti do razdraživanja, uvek sa toliko draži, da zaista za njom, kao u onoj Peđinoj siici akvarelu leševi padaju ulicom. »Mnogo puta mi je padala na um misao kaže Zerar De Narval kako se, u izvesnim ozbiljnim trenucima života, određeni duh spo Ijašnjeg sveta, odjednom ovaploćuje u neku običnu osobu i utiče, ili pokušava da utiče na nas, a da ta osoba toga nije svesna, nlti se toga seća.« Upravo u tu situaciju došao je Viktorovićev, dosjedno kočoperni, duhoviti, prijatni pozer pajać, jarac, fonetičar, da nađe »zajednički jezik« sa toliko sočnom, naivnom i prepredenom sokačarom Kolombinom. Dovraga, »od duhovitjh osoba upozorava Moravija trebalo bi se čuvati kao od kolere. NAćešće ispod one duhovitosti nema ničega.« Ne, HLpns-je sav ispod tog svog sarkazma a nije od tih pesnika po kojima, kako opet Balzak nalat\: »izabrati jednu ženu, hraniti je, razvijati je, uzdići je, zadovoljiti je potpuna јз pesma.« Pa oni se svađaju. neprestan kapris na kapris. »Svaka nova škola pretstavlja novi životni otsečak koji treba svladati krotio bi ih oboje crnački pisac Ričard Rajt (stvarno; šta bi bilo da je Elza ona crnkinja u tragapju za bogom?) A ako sam više navodio nego гекао Olivera samo asocijacije bilo je to samo beg od nečeg što bi neko protumačio laskanjem a za šta bi Eliza svakome bacila papuče u lice.

Al. D. MihaiJovld

Ollvera Marković i M. Viktorović u »Pigmalionu«

„ZLOČIN NA KOZJEM OSTRVU"

Grupa studenata Akademije za pozorlSnu umetnost u Beo gradu, nedavno je istuplla pred javnost sa svojora »Zločin na Kozjem ostrvuc Italijanskog knjL-evmka Uga BettjaPi“d ounom salom Kulturno umetničko'g družtva »MakiS« deio «1 i/.veli Ružica Sokić, Rada Radovanovlć, OUvera GrasUć, Đorđe Nenadović i Zijo Zagorčić u režiji Jovana Đurica.

Detalj Iz komada »Zločin na Kozjem ostrvu«

KULTURA I UMETNOST

RAZUM, ODUŠEVLJENJE Muzika dvadesetog veka na koncertu Beogradske filharmonije

Poezija Je već doata davno izvojevala sebi pravo da u evom izrazu bude viie intelektualna nego emocionalna. U muzici, međutim, alična na stojanja, kad eu otiila u ekstremnost, doživela su krah. Ali su traženja ipak donela mnogo novih moguićnosti. Moranao se pomiriti s tim, d- je muzika po svojoj specifičnosti umetnost kojoj su mnogo bliža osećanja i nagovežtaji sve kombinatorske vežtine i teoretska znanja. Cak i ideja kroz nju može da se eprovede tek onda kada svojim intenzivnim pulsom uspe da se pretvorl u osećanje. Tako sprovođena idejnost daje sadržajnu vred nost delu; u suprotnom slućaju ona se pretvara u suvi konstruktiviza.u i negira samu sebe. Ravelova svita »Dafnis l Hloe« i »Simfonija psalama« Igora Jtravinskog, po svim svojim osobinaroa dela dvadesetog veka, suprostavIjaju se jftđno drugom bašpo pitanju ošećajnog intelektualnog u muzici. Kod Ravela intelekt rukovodl bujnim stvaralačkim porivom, kod Stravinskog b ovom delu) je razum taj koji stvnra. Dovoljno je Ćuti oba dela na istom koncerl ; pa da svi odnosi budu jasni. »Simfonija psalama« je uastala kao rezultat svesnog prilaženja Stravinskog određenoj struji savremene r uzike. Kompono vana i. »neoklasičnom« i »neobaroknom« stilu ona je nesmmnjivo »interesantno« delo, ali u suštini to je samo igra znanja I veitine jednog neumrlog uma. Kakv šteta žto nismo ćuli jednog boljeg Stravinskog! »Dafnis Hloe« nam pokazuje da -rušenje klasičnih pravila kompozicija nije apsurd kad to traži izraz a ne draž kombinatorike. Ravel nam Je izvanredno sugestivno dočarao poezijtr slobodnog Života u prirodi. Sve smelosti i originalnosti eu umetnićki opravdune, tako đa to postaje muztka koja oduševIjava i koja se voll. Za nas je najinteresantnije na ovom koncertu bilo novo eimfonis v o delo našeg kompozitora Ljubice Marić —kantata za mešoviti hor i orkestar »Pesme prostora«. Vrlo je originalna osnova na kojoj je delo nastalo: Ljublcu Marič ®u inspirisall natpisi sa bogumilskih earfcofaga. Na osnovu tih natpisa

ona razmišJja o preplitanju života i smrti i stvara filozofsku koncepciju koja trela da da sadržaj njenom delu. Mešoviti hor peva reči pomenutih natpisa (koji ni bez poetslcih. kvaliteta) uz značajnu ulogu orkestra, koji uvodi u delo i stvara određeni kontinuitet. Kantata je građena vrlo slobodnim i savremenim muzičkim jezikom, sigumo i sa dobrim instinlftom. Ali kao umetni Ska celina ne uspeva da pozitivno sugerira slušaocu ni ideju nl emociju. Je ii Ljnbica Marić ц potpunosti doživela svoja raznuSljanja, ili nije pronažla najpogodniji izraz za njihovo tonskobvaploćenje, tek njeno delo, ma koliko bilo interesantno u harmoniji i originalno u zamisli, ostavlja iza sebe znak pitanja. Ipak pitanje dublje estetike i etićke snage ne umanjuje u ovom trenutku njegovu vrednost. U našoj muzici, koja

krupnim kdracima ргебкабе epohe i staje ui bok najsav-emenijih postignuća Evrope, »Pesme prostora« su danas jedno od najbodjih simfoniskih dela. Steta §to je zbog bolesti pijanistiiinje Olge Jovanović program morao da bude izmenjen, tako da veče nije bilo onako stilski jedinstveno kako je bilo zamišljeno. Rokoko-varijacije Petra Cajkov skog za violinčelo i orkestar (solista Žilber Zalongi), шадEiOtalno i tehnički solidno ostvarene, nikako nisu spadale ovde, mađu disonantna sazvučja dvadesetg veka. Dirigent Zivojin Zdrajrković i umetnički rukovodilac hora Radio-Beograda Borivoje Simić, као i oba muzička kclektiva, uložili su moogo truda da se komplikovane partiture Ljublce Marić, Ravela i Stravinskog, izvedu što reljefnije.

Z. Zivković

VESTI

Posle duže pauze REDAKCIJA »VIDIKA« poćela je sa radom u obnovijenom sastavu tako da su njeni članovi 1 dalje: L«onld Lenarčić, Tomislav Mijović, Bade Predić, Miloš Stambolić, Ivo Tartaija, a od novih Branko Jovanović, Milosav Mirković i Blažo Sćepanović. U Bedakcsiji se Izjavljuje d.a će se list pojavltl oko desetog januara na uobićajenlh 16 stranica. Na Medlclnskom fakultetu odr iano je Intimno književno veče. Radove su čitall studenti Vladimir fetojšin, Petar Pajić, Zvezdan Jović i dr. Ovih dana održana je godižnja skupfitlna Llterarne sekcije »Jovan Popović«. Zapažen Je napre da(r u priređivanju književnlh većerl i diskuslja to tokom prošle godlne. Izabrana je nova uprava kojoj j e preporućeno da žlvo sarađuje sa Uđrutenjem pisaca-stuđenata. U Stuđentskom gradu gostova la je grupa stuđenata-pisaca sa Fllozofskog fakulteta. Veće je bilo zanlmljlvo i lepo prunlje« no.

ПРИЧА СТУДЕНТА БУРА

Све је било некако глзгво. Пусто. Језиво тихо. Тихо које ллаши. Окврваљено небо гутало je слану пустињу магле. Крда таласа су се јурила и ггрескакала као разиграна прасад. Приближавајући се обали она Су &и-вала све већа. Са сваком секундом расла су кар екранско развиће- И грохот је посгајао све јачн. Све више се претварао у бучно мрадљање некакве невидљиве силе. Све јаче. Све јаче бивало je то бесно урлање подивљалог мора, урлање пробуђене снаге... Каже да се осећао као шш! у котлу по коме лупају раскикотала деца. Ишао je уз саму обалу. Пут као да је био урезан по ивици огромних планинских гранита..- Мислио је... не постоји ништа што би забележило о чему је све размишљао... и тужно, и драго, помало занешено, помало утхлашено, рсђадо му се све од најранијих уопомена. Облаци су били црни. Није ни осетио када су прекрили видик. Крстали су се као безброј покислих чергарских кола. Њихове рите као да су га додиривале по лицу и коси. Грмело је одозго. Грмело је одоздо. Грмело је са страпе. Плантше су одзвањале страховитом лупњавом. Настао је некакав чудни Ради сигурности рукама је додиривао плантгнске камепове и настављао пут. Отпочела је и кшпа. Мор? као да 'je прокључало..Све је личило на »ајмрачнију јесењу ратну ноћ, пуну змија, језе и урлика. Чигаило му се да смрт вреба из сваке честице мрака. Све је дрхтало и стењало, па чак и тврди неггомичии гранити. Муње су се смењивале као ракетне канонаде. С »ремена на време над његовом главом разлегло 6и се тулсно птичије кричање-.. Према насељу са оне стране залива, које му je пре извесног времена махало својим црвеним крововима, ишао је скоро трчећи. Бгго је толико мокар да на себи није ocehao гшкакву одећу, већ само неко оловнр кли-.

заље воде, кој? је схшрало чудковато извории зној. Дисати је било толико тешко да је морао застајати и стављати руку више уста како &и нацедио што више ваздуха... На једном обронку уз саму обалу умало није нао преко нечег сивог. Увидео је да је то човек..> Седео је скоро до саме ивице. Лактови cv му били на једном колену, а дланови су чврсто стискалп главу. Био је непомичан као врећа поред њега на коју су ое наслањале преломљене штаке... По његовој ргшни рагта као низ оквашено руно сливала се вода.-. - Застао је мало отирући са себе некакву језу која му се усшпвало уз леђа... Човек је осетио његово присуство и погледао га зачуђено. али толико хладно и мирно да је одмах окренуо главу и наставио да продире погледом далако, далеко према мору. Чврсто је стискао слепоочнице, како не &и зајецао... За кратко Је потледао крај себе супротно од своје врећв на Једну малу пола просуту торбу. Изгледало je кзо да Је заЈечао-., Заљуљао се... и мали пљасак се помешао са снажним урликом... Један тзлас Је захватио некаву птицу и бацио је пред дрхтаве ноге. Она Је неколико пута ударила крилима и затим се умприла. Тога тренутка изгледало Је да се море разлива, све вгише пење- Неки страх је подилазив •у кости. Очи оу му поново погледале на место где је био човек, а затим на разбијеагу птицу... Појурио Је што је брже могао.„ Неколико пута се окренуо као убица..- док одЈедном.., као да га је нешто опекло по челу. Хиљаду варница с уиу блеонуле прел очгша-., и он Је почео да сања:... Простране набујале ливаде прекривао је први расцветали пролетти иакит. Безбројне песме птица надјачавало је чоештаво дозивање шева и лешинароко ra-