Student
Ко nam stavlja maske?
Kažu da smo pomodarski narod. Da uvozimo sve i svašta sa Zapada, Između ostalog i manire. Kažu još, pametni Ijudi, da surogati retko kad uspešno zamenjuju originale, da je sve kvazi... i pseudo... unapred osuđeno na propast. Da postaje smešno jer se tragovi kalemljenja na zdravom stablu primećuju. A još kažu da će to postati ozbiljno. Kucanje na vratima, pa ulaznice hiljadu dinara, onda uski hodnici sa tapetima, garderoba i našli smo se u Disko-klubu. U prvi mah nismo ništa videli, nešto zbog prigušenog svetla a mnogo više zbog oblaka dima. Onda smo počeli da naziremo igrače u pokretima bita, i bar evropskog stila (sa obaveznim White Horse & Johny Walker) i stolove sa izukrštanim telima, sa blaziranim licima. Zadovoljnim i poznatim. To su isti oni, ne zamerlte, koji su letos sedeli kod „Копја“, išli na Hipodrom merkajući trenškote i Мах Factor kolekciju, sedeli kod ~Deserta“ i vozili se kolima u ~Golf-klub“. Oni su jedini reklamni leci ovog kluba. Međusobno se svi poznaju i svi su svoji (oni ka-
žu ~mi“ i ~naši“) i puni su prezira prema ~prilepcima“ (a to su oni koji žele da budu među ~našima“ a nemaju ~Pežo“ i koji nedelju dana skupljaju 1050 dinara za ulaz). Nije nam namera da kritikujemo pojavu kluba ovakve vrste, njegovu organizaciju, niti hoćemo da otkrivamo ideološku pozadinu i socijalno poreklo onih koji ovde redovno navračaju jer to bi bilo uzaludno bacanje drvlja i kamenja hoćemo samo da razotkrijemo masku pomodarstva: blazlranosti, izveštačenostii i ,snobovštine. Pijuckali smo đus sa leđom, slušali razgovore oko nas, i gušili se od oštrog mirisa tompusa nekog momka. Povici, srditi glasovi ~izbacivača“, ali ništa ne može da trajno poremeti ovu atmosferu „svetskih ljudi“. Jedan dendy sa dva automobila, jedan mladi reditelj koji snima film o našoj omladini, i u našim impresijama jedna apstraktnost koja negira samu sebe. Jedan otuđeni deo naše omladine.
U POSETI »DISKO-KLUBU«
MIRA VASOVIĆ MARKO NEDEUKOVIC
Možda za njih niste znali
Ostali smo posle redovne nastave u V beogradskoj gimnaziji među učenicima večerenje gimnazije. Atmosfera iščekivanja početka časa. Neki razgovaraju međusobno, neki puše i nervozno koračaju, dok ostali prelistavaju sveske i knjige, ne bi И još jednom ponovili lekcije pre početka časa. Dosta je zagušljivo ali to kao da niko ne primećuje. Interesuje nas šta ovi učenici rade, kako uspevaju da savladaju gradivo. Skoro svi govore tiho, polako, s dužim pauzama. Zvuči nam neobično ali istina je: oni su naši vršnjaoi. Za njih možda niste znali. Zarije Cvetanovski je učenik trečeg razreda a u večemju gimnaziju ide od prvog razreda. U Beograd je došao kao pečalbar iz Makedonije. šofer je kod jednog privatnog taksiste. Od njegovih drugova i profesora saznali smo da je jedan od najurednijih i najmarljivijih učenika u odeljenju. 9 Zarije, kako si uspeo da uskladiš učenje i posao? Radim oko 9 Časova dnevno. Zatim idem kući, ručam, i sve vreme do početka školskog časa koristim za učenje. Znam da će me profesor pitati, pa zato ne želim da dođem u nezgodnu situaciju da mu kažem đa sam ne spreman. Razgovor smo nastavili sa Ankom Batinić. Anka je učenica drugog razreda. Ona je od prvog razreda u ovoj školi ali proš le školske godine nije uspela da završi prvi razred. Ovaj neuspeh nije je pokolebao, pa se ponovo upisala u školu. Anka nam je to objasnila: : Živim sa majkom i sestrom koje i izdržavam. Radim oko 8 časova. pa i prekovremeno da bih više zaradila za nas. Sestra ide u učiteljsku školu i ove godine je pred maturom. Odlična je učenica. Ja sam prošle školske godine pala, zato što se zaista mnogo radilo pa nisam irnala vremena za učenie. Nisam izo stajala sa časova ali mnoge stvari mi nisu bHe iasne, pa i poređ pomoći mojih drugova. Nadam se da ću ove godihe završiti razred i unisati se u treći. U ovu školu idem zato što će mi drugovi iz preduzeća dodeliti bolje radno mesto pa ću tako dohiti i veću platu. Pored toga, hiću obrazovana a želim da svojc znanjc prenesem svojoj deci. Ankini drugovi i profesori re-
kli su nam da je ona obdarena, naročito za matematiku i fizdku ali da zbog svoje prezauzetosti nije u mogućnosti da svoj talenat razvije i usavrši. Sa visokim, koščatim momkom Miloradom upoznali smo se na ulazu u zgradu. Njegova zagasito plava uniforma i plava torbica u ruci, govorili su nam da je zaposlen u Elektrodistribuciji. Milorad je jedan od boljih učenika u svom razredu. • Milorade, šta Je tebe nateralo da dođeš u večemju gimnaziju? Prvo, nije me ništa nateralo đa dođem ovde, već sam se samoinicijativno upisao da bih završio ono što sam počeo. Naime, upisao sam se u gimnazdju kao redovan đak, ali sam se razboleo pa sam morao da je napustim. Zaposlio sam se i radim već pet godina u preduzeću. Međutim, primetio sam da na radnom raestu i van njega bez solidnog obrazovanja ne mogu da prosperiram. Ovo je bilo Miloradovo mišljenje. Takvo je mišljenje mnogih od njih, Nije im teško da posle radnog vremena dolaze u školu. Niihova želja za znanjem jača je od umora i drugih teškoća. A evo mišljenja direktora škole; Nastava u ovoj večemjoj gimnaziji je počela је sa radom kao i u drugim beogradskim školama 6. septembra i nastavni plan i program je ostvaren kao u redovnim školama. U svaki razred upisano je oko 50 učenika. To su uglavnom mla di Ijudi (ispod 25. godina starosti) koji su usled bilo kog razloga sprečeni da svoje školovanje nastave u redovnim školama. Oko 60 odsto naših učenika ukliučeno je u proizvodnju, što zrtači da su zaposleni u raznim privrednim organizacijama na teritoriji grada. Međutim, pored toga što ovi liudi rade preko dana i što imaju malo slobodnog vremena za učenje. pokazuju zadovoljavaiući uspeh u savlađivanjti aradiva. Dok se redovni učenici ove ško le već uveliko ođmaraiu ili zabavljaiii. ovde se svakodnevni • radn: dan nrodužava do 22 časa. Učenici večemie škole i posle osmočasovnog radnog dana seda ju u školske klupe i započinju sa onim što nama sređnjoškolcima izgleđa kao običan. svakodnevmi, i često jed'ni radni đan. ZORAN RAJKOVIĆ
IZ ALMANAHA SREDNJOSKOLSKE POEZIJE DEVOJKA
U njenoj duši pesnici U očima more Lice od senke Usta od priča Kad kažc tad misli gore pesma cveta! Naložih peru da sliku stvori Da slikom priča telu da se preda Zaželeh je mesečarem Sto požudom strašču gori A željom gleđa. I senkom da može Ko morem da luta I vreme setno traži Blaga razasuta Prazninu blaži Kao slika leta. Njen dah me nosi Njene oči mole I gone da tražim.
ТАМО, GDE SIGURNO NISTE BILI
SVETOZAR RADISIC
Jedan od njih
• Koliko ti je godina? Irnam 16 godina i ako te toliko interesuje, evo već dve godine ova zgrada mi je nešto kao kuća. U onoj poznatoj zgradi na kraju ulice 29. Novembra svakodnevno maloletni delikventi prolaze kroz sobe na prvom spratu i odgovaraju na pitanja islednika. Njihove su priče vrlo tužne njihovi doživljaji u njihovim očima možda junački, ali u našim svakako vrlo žalosni. Jednog od ovih dana navratio sam u tu zgradu i u jednom polučasovnom čekanju u hodniku na prvom spratu razgovarao sa maloletnikom N. N. Odmah u samom početku rekao mi je »nemoj i ti da me daviŠ onim da li imam roditelje, da li su mi razvedeni, da li žive zajedno, kakvog su raa terijalnog stanja«. • Kada su te uhvatili? (Nervoznim pokretom, kao da je odbacivao neko teško sećanje brzo je odgovorio); Pre dva dana. Ulovili su me u Kruševcu. • Kako? Bio sam u »Rekordu« u poseti svojim burazerima. 9 Misliš na one iz Kazneno-popravnog doma u Kruševcu? Radiš na kratkim valovima. Mislim na njih, naravno. Dakle. bio sam kod njih da ih posetim. Drugovi smo, da im doturim dgarete. Neko od vaspitača primetio me je, javio miliciji i рајkani su zaposeli drum sa svih strana. Nisam imao kuda. Ukebali su me. 9 Pa to ti dođe nešto kao u kriminalnim romanima?
Znaš, daso, od рге dve godine, stalno tako živim i već sam se navikao na to. • Dobro, imaš 11 rodltelje? Nemoj da ше daviš. Dogovorili smo se u 'početku da o tome- nećemo đa razgovaramo. Ako le baš toliko interesuje, imam. Dobrog su materijalnog stanja, zajedno žive, u slozi. Jeli ti dosta? • Zbog čega si ranije bio osuđivan? Džeparenje i krađa kola. • I koliko si od prillke na dan hvatao? U lošim danima to je bilo sarho oko 5 hiljada, ali to su bili izuzetno lošd dani. 9 Da 11 znaš šta te sada Čeka? Znam. Kruševac. • šta misliš, koliko ćeš dobiti? Uopšte me ne zanima. Već sam se navikao. A sad dosta. Ustao je i bojažljivim šapatom upitao milicionera koji je dežurao kod njega. »Imate li da mi date cigaretu«? »Ovde je zabranjeno pušenje«, odgovorio je hladno mliicioner, ali pošto je video ovog ipak šesnaestogodišnjaka, kao da je za trenutak zaboravio da pred njim stoji džeparoš i kradljivac kola, izvadio je paklicu cigareta i rekao; »Samo oprezno, idi tarno u onaj kraj da te niko ne.vidi«. Ovaj mladić, zapravo još dečak, u elcgantnom odelu, sa dečačkim očima samo je jedan od njih koji svakodnevno dolaze i ostaju u zgradi prl dnu ulice 29. Novembra.
ZORAN DF.KIC
Škola koju izdržavaju učenici
NAŠI SUSEDI, PREKO SAVE
0 njima se malo čuje i malo zna. I zgrada im je nekako uvučena, udaljena od glavnog puta. Pofed gimnazije, Grafički školski centar je jedina srednja škola u Novom Beogradu. Možete ih, kad je vreme lepo, videti svako| dana na sportškom terenu' u trcanju za loptom. Ođmaraju se između časova rada. Dugo je biio nepoznato kakav je to rad, koliko je težak. To postaje jasno kad shvatimo da je ? ovo jedna od retkih škola koju izdržavaju njeni učenici. Počeli su dosta ni iz čega. Sa dosta erftuziiijazma, naravno. Drugačije se ne bi moglo - objasniti ono što su učinili. Od ■ 1947. god. lutaju kao beskučnici, da bi se tek 1963. zauvek nastanili u NoVom Beogradu. Od-dva' naestog-sprata kule grafičkog zavoda, preko polusrušenih hala nekadašnje - fabrike čokolade. •do moderrte i- riove zgrade. Ali ni tu im sreća nije r bila do kraja naklonjena. Dobili su zgradu koju je prvo trebalo đovršiti. Prilikom osnivanja, 1947, dodeljen Am je deo novca od nacionalizovanih grafičkih preduzeća, i pomoć od grafičkih predu zeća socijalističkog sektora. Ostala sredstva, najveći deo, stvcn rili su sami. I tako su dovršili halu svoje nove školske zgrade ; U okviru škole; ppstoje%dva nje - na. dola: škola ša praktičnom оbukom »Milić; Rakić«vkpja traje tri. godine i obavjja nastavu u radionicama. Odavde izlaze kvalifikovani slovoslagači, tipomašinisti, knjigovesci. Drugi deo, grafička škola, traje četiri godine. Radi uglavrlom teorijski ali obavlja i praktlčne vežbe. Ali, zašto svi ovi podaci? Da li postoji nešto zanimljivijel -od ovih pomalo i'stdrijskih činjenica? • l Postoji, zapravo, razlog zbog koea je ova škola izuzetna. Učeriici, u toku obuke, štampaJu đačke listove, časopi’Se, knjige, kalendare, pittkate i obavliaju mnoge druge girafipko poslove, Iz tako zarađenih sredstava plaćaju se rashodi koje ne pokriva pomoć Zajednice za obrazovanje. Zajednica, nairae, pokriva nasM ve i dohotke profešor'a.. Grriticki
MALO POETIZOVANJE STVAFNOSTI
GRAFICKI CENTAR I NJENI PROBLEMI
materijal, struju i grejanje plaća škola od jirihoda koj? ostvare učenici. Zajednica smatra da su cene koj'e diktira toplana previsoke, i teret plaćanja pada na šfcf>]u, Pa ipak su prošle godine radili u zimskim kaputiша. I pored plaćenog grejanja. Spolja, ipak, sve izgleda dobro. Škola odlačno radi, učenici privređuju. Razgovor sa direktorom Mojsilom Ziramovim otkriva dru gu stranu medalje. Škola ne može đa se osloni na svoja sopstvena sredstva. Hala liči .sasvim na fabriku u malom. АИ fdbrika zahteva mašine. Savremene i efikasne. Naše su stare, odavno prevaziđene i spore. Nije sada više u pitanju zarada škole i njeno izdržavanje nego stepen obučenosti učenika. Kada završe obpku.na starim mašina,ma i odu' u rieku savremeno <> 'premljeno preduzeće, osećaju se gotovo kao riočetnici. - ne mo gu odmah da se ukliuče u pro u:vodnju. 'U školi većina mašina је sa početka ovog veka. U ovoj kolekoiji posebno se ističe jedna presa muzejske vrednosti, stara preko sto godina, koja se i danas koristi. Sasvim je razumljivo da ovakve mašine ге mogu da pruže dovoljno stručnog znanja, za rad na savremenijim sredstvima. Skola nema dovoljnp ftovca v da nabavi nove. Pored tog’a, sta■ re mašine zahtevaju veće troškove održavania, što sve takođe pada -na teret škole. • Zbog toga, smatra direktor Ziramov, potrebna je veća pomoč zajednice. .Grafička preduzeća su pređlagala da. odvoje deo brutc prihoda' ?A podizanje grafičkoe podmlatka, ali su te ideje ostale mrtva slova na papiru. Međutim, ovako ne može več: no da traje. Zajednica ne može i ne snie da zanemari jednu оуаko stručnu školu. Tim pre štc je potreba za grafičkim radnici ma prilično velika. Sredstava kažu, nema. Možda ih stvarnc nerna. Ali, zar zaista ne postoji načift <ia se, sa malo više truda . pomogne ovoj Školi? 'Školi koja је dbkazala radom svojih učeni ka da je potrebna zajednici. Oni i dalje rade. Kao do sada I ne nadaju se prevelikoi рошо
RORIS PISTIGNJAT
IGRA
Bez uvoda i r«ižmatranja i obrailoženja 1 . BLoćti o nečemu što leži. na granici između umetnosti i života, stvarnog i nestvamog, doživljaja i sna. "> V U dugim lutanjima, u tajanstvenim polusenkama, pokušavam da odvojim i od bezoblične mase Ijudi, vazduha i zidova po kret devojke. U t igri je nemima, pa ipak tiha, u stalnom pokretu i neprekidnom - treperenju tela. Postoji u igri npšto što nijc pot puno određeno: ,ni lepo ni ružno, ni jasno ni nejasno. Postoii atmosfera koji stvara igra. Ritam pokreta u neprekidnom nizu. Sklad linija što čine pokret. Linije kao granica između života i tela i praz.nine, prostora , skoro kao smrtj. Ne posrhatram telo kao telo. Sada. u igri, опо je mnoco lepše. Naravho, samo dok nije svesno sebe, dok ne'postane prisjitna stvamost, oruđe sila prirođnih zakona, potreba. Onđa oria prestaje da bude poetizovana priča o zaboravljenom telu. Igra, to je najstariji izraz čo vekovih strahoVa i nadanja, pobuna tela protiv pritiska i uticaja duha. I sa večitim čovekpvim koracima iinapred telo -ostaje sve više samo sebi cili. neopbodno prebivalište čovekove misli. Igra je -riajjači ispoljeni prkos neizmeme; snage. Telo je usamlieno i nlaši se zaborava. Mladost tražj.dug života sebi ona živi u telu i kroz njega, ona prikrivena i potiskivana tu nalazi izraz. . . r . Pogrešno liudi misle da re -igra izazov. Lepota one prave igre i jeste u tome što je u potpunosti neangažpvana, za nju ni je neophođan'm mrak, ni part ner. rii muzika, Tgrom se izražriva umitrašnji ritam života. rrikako’ne samo potreba za Ijubavlju. Savremena muzika je samo izraz ritma koji nosi u sebi teloi;^ -J--, Cesta je -igra ritmapKoii u sebi nosimo. - Videl a , sa ~m jađnom. još davno, na selu, iza polja žita i kukupuza, pored 'reke, gru-
pu 4evbjaka kako igraju. Neverbvatna je ta snaga ta što zem]ju ugiba, što vazduh zatalaza, što ptice rastera, što samu sebe uništava. To j.e ona osnovna potreba igre, snagu, iz koje.proističe, lično uništava. Ne, nema ničeg ružnog u igri. Ona je najljupkiji protest i najlepša molba, ona jei zraz nesvesne snage i prastare potrebe ža lepotom i pokretorh. Igra je olakšanje, osuda koja je izrečena i zatim zaboravljena, ona je nemir nad strahovima, radost nad pobedama, strah nad porazima. Ona je nesamerljiva hašimi običnim merilima, suviše bliska da bi je primećivali, suviše daleka da bi je shvatili.
JELISAVETA PROTIC
1968/1/2.
STUDENT
19