Student

koji su "stvarni problemi kulturnog razvoja u Srbiji"

Hteo bih sada da prokometarišem ona pitanja koja sam nabrojao kao najvažnija za kulturu Srbije u ovom času. 1. Zbrka u prlstupu kulturi, brkanje pojmova o njoj, neshvatanje specifičnosti kultumog stvaralaštva. Kultura je višeznačan pojam koji obuhvata nmoge aspekte od najšireg negovanja ukusa i rafinmana do stvaranja takozvanih vrhunskih kulturnih vrednosti. Ali mi taj pojam obično uzimamo uže; ostranjujući nauku, tehniku i obrazovanje, ograničavamo se na takozvanu masovnu kulturu, na primenjenu i na ozbiljnu ili vrhunsku umetnost. Znači, pod kulturom razumemo, u striktnijem smislu, stvaranje novih umetničfcih vrednosti, asimiliranje ranije stvorenih, najzad širenje i jednih i drugih. Jednu karakteristiku naročito treba podvlačitd: kulturno stvaralaštvo je takvo da njegove tvorevine ne mogu uvek same od sebe da se nametnu odmah; često je na tržištu ta roba deficitarna. Možda uopšte ima svega dva izuzetka od ovog pravila. Jedan je naravno, masovna kultura sa svojim proizvodima; eventualno je rentabilna i jedna vrsta komunikativnih innetničkih dela, dela koja uslovno možemo da nazovemo realističkim. Iz toga proizlaze jasni zaključci. Ako u kultumom stvaralaštvu treba da cvetaju svi cvetovi, ako, u isto vreme, treba da bude intenzivnija veza kulture sa širim krugovima onda je neophodna kuituma politika, zasnovana na određenom kultumom programu. I to je tako bez obzira na to što se centar kultume politike pomera od birokratije i ađministracije bliže takozvanom potrošaču. 2. Kultura u našoj zemlji između američke koncepcije kulture kao dela industrije i Staljinističke koncepcije kulture kao dela ideologije. Ovo je pitanje kojim se bolje osvetljava početno pitanje i pravac kojim treba ići u rešavanju tog pitanja. Ukratko, nasuprot američkoj koncepciji, која kultum tretira kao deo industrije, mi se još u znatnoj meri držimo staljinističkog stava, koji kulturu shvata kao deo ideologije. štaviše, kultura u Jugoslaviji na mahove postaje pravo eksperimentalno polje gde se isprobava sve ono što se, recimo, ne može lako sprovesti u ekonomici, ili gde se prave spoljnopolitički ustupci, izvode taktički manevri, itd. Najtačnije je reći da se, sa godinama sve vdše, naše društvo koleba negde između te dve koncepcije kulture, all bez značajnije formulacije toga međustanja, tačnije rečeno, toga kolebanja između američke i sovjetske koncepcije. U poslednje vreme određenije je izražena tendencija ka svojesvrsnom ekonomskom automatizmu. Ali ona ne vodi računa o tome đa mora da postoji obligatniji sistem kanala,

transmigija kojima ćc se kultura predočttl *potroSaču«, da bi оо uopšta doSao u doddr м njom. Paralelno sa tim, »potroSač« mon da nađe neku filozofiju konkretnu i priatupačoo. filozofiiu fcvakodnevnog života, koja će пш pomoći da shvati ulogu kulture u humanisovanju svoga života i rada, da bi na oenovu toga poimanja uopšte osetio potrebu ха kultunum dobrima. To je dublji smisao kultume poiitike. to je njen imperativ naročito u pređstojećem, ргеlaznom i prelomnom periodu našeg kulturaog razvoja. 3. Speciflčnost kultumog terena Srbije, au> protnost između malog tržišta, nelzraženih kulturnih potreba 1, na drugoj strani, estetizatnog, »aristokratskog« karaktera današnjeg našeg innetničkog stvaralaštva. Prethodni opšti zaključci dobijaju pravu praktičnu vrednost tih kad se nabroje izvesne specifične odlike kulturnog terena u Srbiji: a) mnogonacionalnost ove republike koja rasparčava i onako neveliko kultumo tržište; b) veliki procenat seoskog stanovništva i veHki procenat nepdsmenosti, što mači vcJiki procenat Ijudi apsolutno nezainteresovanih za kulturu; ć) rđave transmisije, рге svega rđav sistem biblioteka, zatkn, nezainteresovanost glavnih srestava masovne komtmikadje (štampe, гаdija i televizije) za kulturnu pedagogiju; d) preovladavanja interesovanja za masovnu kulturu u onim slojevima koji uopšte dolaze u dodir sa kulturom; c) posebno mesto u užoj Srbiji zauzima nova narodna muzika koja se danas stvara kao neki spedfični srpski šund, koji zadovoljava i povlađuje najnižem nivou ukusa. Sve u svemu, Srbija u kulturi pokazuje jedan ogroman raspon; njenim kultumim terenom dominira velika suprotnost. Na jednoj strani imamo karakteristike koje smo sada nabrojali, a koje übedljivo svedoče o malim i cfememim kultumim pbtrebama. Na drugoj strani, naše novo kulturao stvaralaštvo takvog je karaktera da samo povečava raspon između kulture i publike, pa ga pretvara u jaz, Ono je u krajnjoj liniji estetizantno, apstraktno, večim delom takvo; i prirodno je što je ograničeno na uzan krug publike. Time ja neću da kažem da je njegova umetnička vrednost neznatna; reč je ovde samo o njegovom karakteru. Isto tako, naša nova umetnost nije takva kakva jeste samo po svojoj volji i ćudi. Ona je takva zato što se, posle 1950. godine, prećutno dogovorila sa društvom da ne govori kritički o savremenoj stvarnosti. Raspon koji sam označio u mnogome je tradidonalan, istorijski naslednjen. To je onaj raspon koji čini da se srpski pisci intelektualci stalno kolebaju između prosvetarstva i nekog vajnog aristokratizma. Gotovo sa svakim je bio taj slučaj i gotovo svaki je počeo kao prosvetar a završio kao vajni aristokrata. Taj raspon, na žalost, ni danas nije bitno manji a шогао bi da bude. 4. Šta znači srpska nacionalna kultura s obzirom na tradidju ,na isprepletanost sa drugim jugoslovenskim i balkanskim nacijama, sa njlhovima kultumim i ostalim aspiracijama. Ispitivanje d utvrđivanje nacionalne kulturne tradidje normalna je obaveza da jednu sredinu koja sazreva a koja je u prošlosti doživela niz teških prekida u svom kultumom razdoblju. Ali taj posao, sam po sebi složen, nailazi kod nas na žestoke otpore. Stalno se akcentuje negativna i regresivna ideološka pozadina toga posla. Kulturae vrednosti dz prošlosti imaju svaka ideološku boju svoje epohe; takođe је nesumnljivo da su one dobijale i ideološku boju kasnijih tumačenja. Ali iz toga nikako ne poizilazi da se treba odreći kulturne tradicije. Ako se danas njome bave konzervativci, nacionalisti, zar to znači da im treba prepustiti tu kultumu tradiciju, umesto da se u njoj modemim kritičlum naporom razluče ideologija i trajna kultuma vrednost. Prvi temelj za takvu modemu kritiku, prvi naš korektiv jesu jedmstvene društvene determinante današhje Jugoslavije. Nije sada reč o tome kakve su one i koliko su dobre; bez obzira na to da M nam se sviđaju, one deluju i izazivaju u osnovi slične posledice na čitavom prostoru Jugoslavije. Sledeći korektiv daje nam si>ecifičnost kultume prošlosti jugoslovenskih i drugih balkanskih naroda, znači istorijska vertikala naše kulturae tradicije. Dovoljan će biti i ovaj priшег da to potvrdi. Bugari, Makedonci, Srbi, pa i Albanci i dan danas svojataju svaki za sebe iste kultume vrednostl koje su nastale u srednjem veku па terenu današnje Makedonije. Globalno uzev, svi su u pravu a u stvari niko nije u pravu. Pošto nijedan od ovih naroda nije bio u stanju da te kultume _ tekovine osvoji Ssključivo za eebe, mogućan je da-

nал normalniji pristup i tim tekovinama, kao i pitanju kome one i u kojoj meri pripadaju. Jodini obiljan rezultat tog ispitivanja vodi nas jednoj savremenoj, široj, nadnacionalnoj kultumoj rajednici jugoslovenskoj, južnoelovenskoj, balkanskoj (svejedno je kako bi se ooa zvala). I to шје više samo korektiv, nego istorijika perspektiva. Ona nam se javlja kao takva u dvostrukom smislu: kao perspektiva za dalje oceoiivanje kulturne tradicije i kultume istorije bratskih i susednih naroda, i kao perspektiva za dalje oceojivanje kultume tradicije i kulturae istorije bratskih 1 susednih naroda, i kao perspektiva za njihovo buduće veće pribllžavanje. Ona ponekad može biti zaklonjena normalnom ekspanzijom mladih nacija, do koje je više puta i na razne načine dolazilo tokom poslednjih decenija. AU ona nije time obezvređena. Naprotiv, danas mi se činl konkretnijom nego ikada. 5) Kakav je odnos između srpske i jugoslovenske kulture, odnosno između srpske i ргоcesa kulturne integracije u Jugoslaviji. Realističkim odgovorom na složeno pitanje kultume tradicije u Srbiji raskrčen je put, stvorena perspektiva za pravo sagledavanje veze između današnje srpske nadonalne kulture i ostalih jugoslovenskih nacionalnih kultura. U poslednje vreme izrečene su u političkim kmgovima Republike Srbije oštre ocene nekih pojava pa i pojava u kulturi. Jedne su krštene kao direktno nacionalističke, velikosrpske, druge kao imitarističke, znači indirektnije nacionalističke, ali u krajnjoj liniji opet velikosrpske. Mislim da čak vlada übeđenje u tim kmgovima da su komimisti Srbije isprednjačili u savladavanju nacionalizma na svom terenu. Ali u ime čega je to učinjeno, u ime kojih pozitivnih stavova to još nigde nije određeno rečeno. Normalno bi bilo očekivati a to bi bilo u skladu i s malo čas ocrtanom perspektivom da se onaj ko kritikuje direktni ili prikriveni nacionalizam zalaže za opštiju koncepdju. A to znači za jugoslovensku kulturu, i to kao za kultum koju inspiriše i vodi sodjalizam. Jugoslovensko = socijalističko to bi bio prirodan zaključak. Međutim, ovaj znak jednakosti izrazito se izbegava. Nije samo u pitanju neuobličenost te koncepcije koja bi jedno novo jugoslovenstvo izdigla na temelj Jugoslavije kao slobodne zajednice ravnopravnih naroda. U pitanju su takođe taktički ustupd »dečjim bolestima« nacionalizma u nekim jugoslovenskim nacijama. U najmanju mku, svaka nacionalna kultura kod nas, sa svojim novim ostvarenjima, javIja se kao jedan vid nove jugoslovenske kulture. Тоше treba težiti zato što se već dosta gušimo u našim razliČitim regionalizmima, kojima je jedna crta zajednička a to je ргоvincijalnost. Uzmimo i sasvim pragmastički. Jugoslavija i jugoslovensko, ako ništa dmgo, mogu biti ono početno proveravanje svake naše nacionalne kulture u njenom naporu da postigne svetsko važenje, napom tako često preambicioznom, čak u otvorenom neskladu sa ostvarenim rezultatima. 6. Stav prema slobodl kultumog stvaralaštva, koje u socijalizmu nije još steklo neophodan imunitet, a u poslednje vreme trpi velike, direktne piitiske u nekim socijalističkim zemljama. Nije reč samo o potrebi za stvarnijom, dubI jom demokratizacijom kulturaog života u socijalizmu, која bi vratila i zapravo uputila pravom estetičkom pluralizmu, cvetanju svih cvetova. Sama po sebi, takva promena nije dovoljna. Ima umetnika u raznim zemljama koji tu promenu traže zalažući se za apsolutnu slobodu. Kod nas je 1964. godine vođena takva jedna diskusija u kojoj je napadan Đerđ Lukač. On, međutim, sasvim trezveno konstatuje istorijsku relativnost slobode stvaralaštva i slobode uopšte u novom društvenom sistemu, upućujući nas na realniju borbu za pomeranje njenih granica, Suprotan pledoaje, za totalnu slobodu, za »sve ili ništa«, predstavlja novu vrstu socijalističkog konformizma. Treba još jedanput podvući odlučujuću činjenicu u ovoj raspravi, poentu čitavog dosadašnjeg izlaganja. Naime, stvamost је kritičan pojam za književnost i umetnost koja se dosad stvarala u socijalizmu, naročito u doba socijalističkog realizma, ali isto tako i u fazi kritike socijalističkog socjalizma, u fazi koiu ja zovem fazom socijalističkog realdzma. Sa stvarnošću ova književnost nije raskrstila. Tačnije rečeno, u pitanju je kritički odnos prema stvamosti i kritičfci tretman stvarnosti u umetničkim delima. To su, eto, bitna pitanja na koja se mora odgovarati otvoreno, razložno, na širokoj demokratskoj platformi. sveta lukic

SVETOLIKA ZDRAVKOVIĆA

CRTEŽI

OD ĆORKA DO UMA

DISKUSIJA O VIDICIMA

Izlučevina krštena »О Vidicima« procurila је, u pretprošlom broju »Studenta«, kao rafalčić ćoraka. Glavni pop i dvadesetak, uglavnom istopolnih, popadija kompietno su promašUi avet srpske kulture, luksuzni šlep »Vidici«, jer su uglavnom gađali stražnjice plaćene posade izbace li ove predele tela posade s? stolica, stolice će ostati prazne, a to već mnogo lepo zvuči. Perverznost invazije, koju je poduzeo ovaj sveti harem, lako se prepoznaje u načinu pravljenja pomenure izlućevine. Moram priznati da mi je neprijatno pisati o izlučevini svetog harema; imam osećaj da nepotrebno guram prste u nekakvu lepljivu želatinu koja je bačena na ulicu pa, prema tome. nije upućena nikome; nikoga ne poziva

na dijalog ali sve poziva na potpis. Sveti harem smatra da se jedna književna generacija može razbiti ako joj se oduzmu uredničke pozicije. Tako je sveti harem i nehotice potpuno obezvredio neke momke: njihova vrednost nije u sferi stvaralaštva, već uredničkog sedelaštva. Zatim, ispisani poduži lančić bahatosti posade luksuznog »Vidici«, samo je mlaz ćoraka koji se kotrljaju tako neprimereno da nijhov šum i ne dopire do koncepcije »Vidika«. O tom lančiću može se voditi poseban govor pošto je lančić pretežno sočinjen od administrativno-organizacionih karika (ostale karike ovoga lančića već su bile podvrgnute pokušajima merenja njihove težine). Ali, taj lančić je pravi ponos svetog harema i on na zveckanju ovoga lančića dobrim delom pravi neopozive vrednosne sudove o kompletnoj konstrukciji i nosivosti) luksuznog šlepa »Vidici«. Ovakav iskrivIjeni, podmetački način mišljenja i suđenja takođe je veoma star i vreme mu je za konačni smiraj. Ali, ne bih se iznenadio da sveti harem nastavi sa upornim drmusanjem svoga lančića. Sveti harem biće, za javnost, u pravu dok administrativno osoblje »Vidika« ne pruži protivdokazni materijal (ukoliko ga poseduje) a ako ga ne pruži, sveti harem ima pravo da zahteva neke kazne s pećatima, cifraraa i datumima. Ali, razlikujmo pečate, cifre i datume od nekih drugih tvorevina Ijudskog duha. Poznato je da u »slaboj konkurenciji« pro,sečnost izbija u prvi plan. Ne znam da li je sveti harem toga svestan, ali nejgovo insistiranje da su »Vidici« list beograd-kih studenata. upravo je vapaj za »slabom konkurencijom«, tj. za proturanjem glave u prvi plan. (Ako sveti harem baš hoće »slabu konkurenciju«, mogao

s« preseliti u beogradsko »Delo«). Ako »Vidici« zaista treba da budu pod potpunom dominacijom beogradskih studenata i samo studenata, bez obzira koliko to smanjuje vrednosni nivo lista, onda o »Viđicima« uopšte ne treba razgovarati. Zatvarati se u neke teritorijalne i starosne (u fiziološkom smislu) regione samo je pokušaj veličanja beznačajnih stvaralačkih trzavica. Ako »Vidici« nikako ne mogu da se uključe i da na neki način utiču na širi društveni i kultumi život, onda je sve jedno da li će »Vidici« postojati ili ćemo ih ukinuti. Sada bih se malo uspravio, ne bih više isključivo čeprkao po izlučevini sv. harema, Problem privatizacije nekog lista zaisla je čudnovat. »Privatizacija« spada u onu vi*stu reči koje se, bez mnogo razmišljanja, mogu prilepiti, kao sramotni žig, na čelo sagovornika. U tu vrstu izdašnih reči spadaju i »malograđanština«, »dogmatizam«, »laž«, »nepoštenje« itd. I protivnici se gađaju ovim rečima. Sv. harem nabacuje iz kornera rcč »privatizacija« i likuje. Pre njega tu istu reč upotrebio je, pišući otvoreno pismo jednom imaginarnom odboru, jedan konkretni gospodin. Napokon, glavnokomandujuči luksuznog šlepa »Vidici« (»Pomama osrednjosti«) takođe je protiv privatizacije. šta je, zapravo, privatizacija nekog lista? Odredio bih je kratko: svaki list koji nema širi društveni (i kultumi) značaj je privatni list. To znači da je svaki list osrednje vrednosti privatni list (pošto nema istinskih razloga da postoji, njega podržavaju neki privatni urednički ili saradnički impulsi). Privatni list je i onaj koii podilazi publici kako bi, recimo, povećao tiraž dok je osvajanje vrednosti tek dvadeseta tačka njegovog prograPrivatni list je i glasilo nekolicine moma-

ка koji ne podilaze publici ali koji se nmogo i ne brinu o stremljenjima koja nisu istovetna s njihovim stremljenjem. I tome slično. Ali, privatni list ne bi bio onaj list čije bi strane popunjavao jedan jedini ali genijalan stvaralac i kri.ičar. Dakle, privatizacija nije fenomen koji se može razbiti nekakvom masovnošću, nekakvim »kvantitativnim zahvatima«. Što se tiče sadašnjeg luksuznog šlepa »Vidici«, on je isuviše spor da prevlada opasnost od privatizavije. Što se tiče sv. harema, on je suviše prosečan a samim tim je isuviše privatam. S tim u vezi je i problem podrške mladim stvaraocima. Sv. harem jadikuje što luksuzni šlep »Vidici« nisu ukrcali na svoju palubu gotovo sve članove i članice sv. harema. Pod takvim teretom šlep bi potpuno otišao na dno. Glavnokoraandujući luksuznog šlepa »Vidici« ukazuje na istu, opasnost ali je zaboravio da naglasi da je greška pretvarivanja šlepa već učinjenja šlep se opasno zaljuljao pod teretom nekih »propratnih kritičkih tekstova«. Ako se pod »podrškom mladim stvaraocima« podrazumeva samo objavljivanje nijhovih vrednih tvorevina i ništa više, onda je svaki časopis u ovoj zemlji dužan da da takvu podršku. Prema tome, »Vidici« nemaju, u tom pogledu, nekakvu posebnu misiju. Ako se pod »P°; drškom mladim stvaraocima« podrazumeva i objavljivanje »propratnih tekstova« kroz koje provejava sentimentalni duh, koji, po p« vt ' lu, nije sposoban da odredi mesto »propračene tvorevine« u kontekstu već postojećih vredno* sti, onda sam protiv takve podrške. Da se razumemo: sentimentalni duh ne ispoljava sc samo kroz glorifikacije, on se prepoznaje i u nekritičkim (»objektivnim«) analizama neke (NASTAVAK NA 7. STRANI)

STRANA 6

STUDENI