Šumadinka

№

Младићљ измане ножемт> и приближи му с.е. „Но, шта се предомишллшв ? да се небоишв да ћу се бранити?" — одпаше канс-b, и бацш свои мачтв дале-

ко одђ себе.

,Ев о, садЋ самћ обезоружанЂ ! — а сммб

ти срећу разругшо ! — освети се ! " Хилдерих1> погледа чудновато у кралн — бацм нож!> — и стропошта му се предљ ноге, счепа га грчевиго за руиу и повиче : „О да само нк> нисн yoio ! " Атила га дигне и притисне га чувствително на свое груди. „Заборави на прошлост*. — смртв е све изравнала. Буди ми пр!нтелв . као што си ми и пре бвш ! Зарт> ми неможешЂ више прјнтелв 6б1ти ? гледаи ! а те молимђ за то! Атила те моли за прјнтелвство ! тако ми богова ! то е npBbiiS путЂ у момђ живогу. да а молимг. !" МладићЂ e гледао преда-се ћутећи. ,,Tw ћутишЂ ? Зарт> да Атила узалудЂ моли ? —даи ми tboio руку за знакЂ прЈнтелБСтва ! " ХилдерихЂ е непрестано ћутао. Атила се непримћтно стресе. .,Дакле немамЂ н вг>1ше ни едногЂ пр1ателн на землаи ? — Иди ! Tbi си слободанљ ! " Сђ thmt се окрене , и ступи кђ прозору ; а ХилдерихЂ изтрчи на полћ. — Кралг. Атнла гледао е предЂ со6омђ пучину морску. Нћгова е внутреност£> тужна бмла — Hie ништа друго осећао осимђ ироклетство ; кое му е на души лежало. СадЂ се укаже ХилдерихЂ на обали морскои. — Добро е знао Атила , шта е тогђ несрећногЂ младића тамо лривлачило : ал' Hie се ни помаћи хтћо , да га сђ прага гроба нћговогЂ натрагЂ повуче — лице е Атилино 6бјло безЂ икакеогЂ знака живота. никакавЂ гласв н!е се чуо, кои 6б1 тугу нћгову издао , коа му е у онаи часЂ душу цепала. СадЂ одђ еданпутЂ скочи ХилдерихЂ у море и таласи се надЂ нћговомЂ главомЂ саставе. „То е 6б1ло последнћ , што самћ волш ! " промумла кралв тешко и полако. Цела нћгова туга у тимђ се рћчма изражавала. — Онђ погледа у небо изаплаче се. •— Атила е нроливао прве сузе v животу своме. НћговЂ слуга Одинђ уђе унутра. и зачуђеио погледа у плачућегЂ кралн свогђ. „Шта ти е кралш и Господару мои? Тм плачешЂ?" запБ1та га брижлг.иво. Као што се лаФЂ хитро на плећа дивокозе баца, кадЂ ова крозЂ пустиннз протрчи , тако скочи Атила на овогђ несрећника, стисне га тако силно за гушу, да Одинђ савЂ поцрни у лицу; Атила се пакЂ продере громовито : „Тешко теби, несрећниче ! тб ! си вид 10 да н плачемЂ ! говори! „Госнодару ! — " замуца Одинђ , но Атила му недаде далћ говорити већЂ шштђ страшнје га стисне и повиче : „Tbi си видш гдћ Атила плаче ! тм си пропао ! "

Л нстомђ тренутку валло се несрстнБШ Одинђ у крси cBoiofi, мачемЂ Атилинимђ прободенЂ. „Нико на свету некЂ недозна , да е Атила илакао ! нико да недозна, да е Атила обш залшблћнЂ ! " проговори свирћш>ш Атила , кралв Хуна, и забоде мачЂ свои у корице. На данћ за тимђ крене се Атила сђ воискомђ cboјомђ изђ TpiecTa. — Ј оштђ ЧБ1ше е година изпунавао онђ Европу страо\п> и ужасомЂ, докђ у години 453-ћои но Христу неумре. Хуни положе тћло свогђ кралн у златанЂ кивотт>, оваи кивотђ у ДРугји сребрнЂ . а оваи опетЂ у еданЂ гвозденЂ. ЗатимЂ га слране, л noy6iaio се сви : да нико недозна . гди почива : ,б и ч ђ б о ж i и." цЈ 5 - "

Љ 1

.11 Р А В II III, II Р А Т 0 В (прев. нзт> Окена). Прем да се чини да међу мрави^а ништа друго невлада , осимђ лкјоовб , слога и еднаксстн , алн се они ипакЂ међу собомЂ туку и уништавага кздђ c'e ако на еномђ месту умноже ; но они не мећу себи замке , не послужуш се лукавствомЂ и заседама као многе друге насћкоме, кое вмше пута и саме незлобне мраве ваташ, већ£> у отвореномЂ лолш и са уредномт> воискомђ едни на друге нападаш : бапп> кадЂ и друга насћкома ваташ. бБ1ва то у отвореномЂ полш, у авнои борби : У шжнимђ предћлима нападаш мрави и на саме мишеве и пацове, ал' кодђ насЂ in само мртве глођу и разточаваш , као и скакавце и гуштере, само кадЂ ш мртве нађу. Маиске бубе. и ђубретаре, наивећа су насћкома, на кон жива мрави усуде се покадшто напасти. Оружјн мрав!и есу, челшсти, мала бодлн и киселастми онаи отровЂ, кои на кожи неку малу црвенЂ проузрокуе. Само е радина класа кодђ мрави ратоборна , остали сви побћгну кадЂ до бол дође. Они кои бодлћ немаш . наипре гледе да прогризу кожу, пакт> се онда труде своимђ стражнг >имЂ тћлочЂ да отровЂ у рану ул!ш. бли непр!ател& удалћнЂ . то се они усправе, узму трбу свои , т. е. стражнго частл тћла свога међу ноге, и тако стискивагоћи га , прскаш отровомЂ непрјнтелн, колико годђ дал1> могу; тако се често при оваквимЂ борбама види надЂ мравинлкомЂ читава нека киша гдн се у вмсђ диже , одђ самогЂ отрова , кои као заиалћнЂ cj'Mnop^ мирише. Мрави се осимђ CBiro непрјателн наивБПпе бое другји мравји. и притомЂ нису наиманЂи, наинеопаснји , ерЂ се нпи више манћи окембесе о ногама већегЂ мрава, и потржући га тамо овачо, недаду му побећи. При иђиовимђ борбама мора се човскђ нбиовомђ бесннлу дивити; пре ће мрави допустити да Ј имђ се поге почупаш . него што ће се покоритн ; често се догађало , да бежећимЂ по неколико очупанм глава неnpiflTe.ibCKifi на ногама висе , беЗЂ да ifi се ови ослободити могу, тако су се они лко зубма угризли н учшали. При мравима еднаке величине, обично су они побћднтелђи кои два наставка долнћ части тћла имаш, ep r h они имаш бодлвику! као што су н. п. црвени мрави, кои убода осталн се мрави одвећЂ плаше н клоне. У нашимЂ су предћлима бодлпикави мрави они наиманЂи; већ!и мра-