Šumadinka

У Београду 3. Ннуаркл 185 7.

^ГМАДМНКА

i § i i % 8 к ЖШ5МК**»ШФ®*» » бЖИЖВУ Ш Sl Учредникг. и издавателћ »li»6i>siesp r E* II. Не®<!аде>шаћ'а»,,

Ш1Жо

гш* мв "®ти Озаи листт. излазн Вторникомт>, ЧетврткомЂ н СуботомЋ на no табара. Цена ту е за 3 мес. Ч. за пола ]%'о ТЕт1» Ђ Јр» год. 8 а за целу год. 16. цв. За огласе плаћа се З. «р. ср. одт, врсте за едан -путЂ а 5 нр. ср. за трипутт,. •/¥-

1S ® .i е 8в р bs ч «*. (О великомг> Метру). Цар1з Петарг> , кои е све фзбрике и раднонице прилћжно посћћавао , долазио е често у гвоа!ђарнч!!,у е-ебринанта Милера у Истшо на калугаиекомљ друму, 90 врсти далеко одч. Москве. Тамо е онл поред свои дршавни послова занииао се и тиме, да е при топлћаго и кованго гвожђа и самв припомагао, и тако научиЈ e ковати гвожђе у шипкама. Почемг> e

ли се онт> одважио, подкрасти се крозт> турску воиску, и однети едну депешу у Петробург-ћ ? Официрг, , коме су сви путови, страноутице и клаици тамошнћгг, предћла познати били, з^вћравао е цара , да се нада, да ће се срећно подкрасти и нека се нћгово царско величестзо слободно ослони на нћга, да ће, онђ срећно до Петробурга допи. После толиког-h увћраванн преда му царЋ самооучно писмо, управлћно иа државни савћтЋ, нолгоби га у чело. и рекне му само ове речи : „Иди ct>

онб о!?аи лосао већ* ^обро сватио, и кад Ђ е еднога да- Богом " « ° ,г " ги б УА е У помоћи."

на свога гамо аавлћн .ч сам-t свошмљ рукомг, 18 пуди гво:кђа (320 ока) сксвао и сваку шипку своимг> печатомђ означио, у pomtj му е послу нћгова пратнн одђ дворнна и боира помагала: ћумурв доносили, ватру распнривали, мееве !фе га.ш и друге послове поредљ ићго »orii uapcrton величества извршивали , дошао е царг> иеколико дана затимв кђ притлжателго ове Фабрике, Вернеру Ми^еру у Москву, похвалио е нћгову радионицу и питао е, којико се едномт. раднику тамо плаћа за сковапг. едногљ пуда гвожђа у шипкама? „Три нопћке илв еданЂ алтинг. , одговори Милерг>. „Добро", одговори царљ, „то самБ и а 18 алтина зарадио и нмамг, толико примити. Вернерљ Милерљ отиде одма, и извади изљ сандука дуката, w изброавши ifi цару, рекне му : „Раднику, кас што е ваш<- величество, неможе се за еданљ пудт> мент> платити." Царљ Петар-b пакЂ отисне одђ себе дунате и рекне : „Узми твое дукате натрагт, : н нпсамв болћ радио одб други рздника, плати ми, колико свакомт, другов1т>; а ,ч ћу за те паре да купимт, нове цгпеле, кое су ми башБ еад^ врло потребне. 11 У исти ма очт> му покаше свое, већтЈ едномт> крплћне и излизане ципеле , узме 18 алтчна, отиде у еданБ дућант,, и купи доиста но- ј ве ципеле, кое е онт> задуго носио, у другктву чеото пок£34«вао и обично говорио : „Ово самБ и са зноемт, и муKOM'b зарадио." — КадБ е царт, Петарт, са целомт, воискомљ ча Пруту год. 1711. одт, 100.000 Турака стеснћнт> и сасвимт, обколћнЂ био кадЂ му е довозђ ране , џебане и ратни потреба eacBHMTb преееченБ, и кадт> е већт, држао , да а ОмЋ и сва му воиека пропала, сћдне онг> едномт, мирно

Официрг> стигне деветогБ дана свога путована срећно у Петробургт- и преда писмо у пуномт, засћданиго савћта. Но какво е удивление обузело скуплћне совћтнике, кадЋ су у наивећои таиности и при заклгочаниМЋ вратима прочитали писмо , гласеће овако : „Л вам-Б нвлнмб , да самБ л са цћломљ мотмт, воиском-б , и to не сбогт, нагле кривице или погрешке, него единствеио збогт, лажлБиви донешени ми вћсти обколћнБ, одт> четири пута пче турске воиске, да намт> е довозб ране и потреба ратни сзсвимђ пресечент> тако, да намт> безт> особите божие помоћи предстои или извћстна коначна пропастБ или робство. Ако би се ово последнћ догодило, онда негребате да ме сиатрате више за цара , ва» шегБ господара, иити треба да испуните оно , шта би взмт> и, па ма било саморучнимљ моимт> писмомт> , наложио и заповедио, догодг се у средину вашу невратимт>. Ако а пакЂ погинемт>. и вн несумнителну вћстБ о сирти Moiofi добиете, онда изберите наидостоиниегБ изт> ваше оредине за мога преемника." Свога сина Алексии, кои му се ние покоравао, и кои е био пустљ и покваренг>, царљ е већт> био изклгочио одб наслћдства. ,fl sb р « Sp « ». ИапирЂ е артиа, а артиа е папирЂ. У старо време кадт> ние било артие сви су лмјди писали на кожи^ у новин времена кадт> артие има доста, сви лгоди пишу на артЈи, владателБи само пишу јоштђ на кожи. (кадт> коме дипломе и чинове даго; нарочито кадв лгоде претвараго у бароне, граФОве и проче) Таливви кажу да су о-

у свои шеторљ, вапише едно писмо, дозове едногт> одб ј чи пронашли артиго, а Немци присвоаваго ту заслугу сесвои наиодаерани и наивКрни официра и запита га: би- ! би и наводе да се у Нирчбергу у архиви наистарш ко-