Šumadiska divizija I poziva : 1915 II

62

дант батаљона брзо остао без резерве, те доцније није могао да утиче на сам ток борбе.

Овога јутра непријатељ је отпочео да туче артилериском ватром 1. чету на левом крилу, као и саму шуму. Како су заклони били подигнути испред шуме,а нису били ни маскирани ни везани са шумом да би се посада могла склонити за време бомбардовања, то је чета претрпела тешке губитке пре но што је и отпочео непријатељски напад.! Зато се она и повукла у нереду, делом и код суседне 3 чете.»

Чим је командант батаљона обавештен о повлачењу | чете, одмах се кренуо са резервом (свега један вод) у правцу 1. чете, али је убрзо ова резерва дохваћена артилериском ватром и командант буде тешко контузован и једва изнет из борбе.

Докле се командир 3 чете обавештавао од војника 1. чете о ситуацији њихове чете, видео је како немачки стрељачки строј улази у шуму. Кад су Немци већ ушли отприлике за 50 м., отворена је плотунска паљба по водовима и Немци су се, после кратког времена, повукли, те је продужена брза паљба. У то време стигао је и један митраљез на десно крило ове чете и отворио ватру.

: Командир ове чете био је болестан, а заступао га поручник Јован П. Милошевић. Када је ову чету обишао командир суседне 3 чете, скренуо је пажњу Милошевићу да овако подигнути заклони на чистини не могу опстати ако не буду маскирани и везани са шумом. Међутим, ова другарска напомена није прихваћена. у

г Код ове (1.) чете налазио се „као осматрач бојног поља и дејства метака“ водник 3 батерије, артилериски потпоручник Александар Д. Станојевић, за кога је његов командир тада написао да је „осматрање вршио из самог пешачког рова и успео да одржи везу, и ако су ровови били обасути пакленом ватром тежих калибара“. Благодарећи њему, батерија је „могла тући непријатељску пешадију до самих наших ровова“.

Станојевић вели: „Овога јутра наиђе један непријатељски аероплан сасвим ниско, дуж наших стрељачких заклона, пуштајући бео дим. Одмах затим непријатељ је отворио артилериску ватру која је појачавана тако да је постала паклена и да смо сви били као избезумљени од треска И експлозије, докле нас не поклопише натстрешнице и не затрпаше. На све стране само лешеви и јаук рањеника, да смо помислили да је дошао см света. Не обраћах пажњу на ово, но продужих да извештавам батериј која одасу ватром немачке пешаке који беху стигли недалеко од нас. Наша пешадија поче да отступа и ја се уплаших да је Немци сада н' униште и остадох у рову. Моја батерија отвори најјачу ватру и кад видој да се наша пешадија примакла селу и губи, викнух нареднику Лазару То: мовићу да бежимо.

„Тек тада видох да се од рушевина не можемо да извучемо до је дино кроз отвор пушкарница. И навалисмо више главама и леђима но рукама, те једва уклонисмо неколико проштаца и извукосмо се. Али, За наше огромно запрепашћење, угледасмо недалеко од нас немачки стре: љачки строј у савршеном реду. Згранути, гледасмо неколико тренутака њих. Нико не пуца. Извадих револвер и викнух нареднику „за мном!“ и по“ трчах у правцу села. Прескачући рупе начињене од експлозије граната, дохватих се првих пластова сена и продужих даље до села, те доцније ус“ пех да дођем у батерију“.