Svet

SMRT PRETENDENTA NA SRPSKI PRESTO: KAKO JE ŽIVEO I UMRO ALEKSEI DOLGORUKI

ODLAZAK ŠEŠEUEVOG PRINCA

ALEKSEJ BOMANOV POLGORUKI, ' princ * sca sunui|jiviwi ©diičieni" kgko ga ie ražageešće BSiazivai« naša šfgmpg, omro je nedavno u Madrsdu, saino nekoliko (Jane rare neao što ie komžsiia iz &usiie i Veiike Br»Beana|e arefeaio da ufvrdi da iž sy usorti useti iz kičmene meždiHe Fiiipg ed gdinburgg Czefg engieske kraiiice IBSsigbeBe| S urStitß Aiekseia ždentični. zet enoleske kraijice, muž princeze Ane, preko svoie bake VikloPE|e dle Ba§enbeyq. perodžčno je vezan sa Remsnoviina. Sahrgng je održana u ngjužem Boredičnem krugu, bez pržsušSvg sžnn princc fiiekseja, zq kogg se fwdž dfl že na "siaurnom". U siučaju da kemšsžjg ulvrdž da su sgstojci fkivg dva princa identižni, biago Romanovih bi arSpaie Pržncu Alekseju odnosno. nfegovom sinu. U suprofnom. ono pripada ruskop vladi i britanskoj banci "ieržng Braders", mada se ne isključuje ni inaieska kraljica. O iivofiu S smrti Aieksepa Dolgorukog u nekoliko nasfavaka za "Svef" piše Olivera Miietović.

leksej Romanov Dolgoruki, "princ sa sumnjivim odličjem" kako ea je najSešće nazivala naša štampa, umro je u Madridu, (piše engleski "TIME") samo nekoliko dana pre nego što je komisija iz Rusije i Velike Britanije trebalo da utvrdi da li su uzorci uzeti iz kičmene moždine Filipa od Eđinburga (zeta engleske kraljice Elizabete) i princa Alekseja identićni. Naime, zet engleske kraljice, muž princeze Ane, preko svoje bake Viktorije de Batenberg porodičflo je vežtan sa Romanovima. Dakle, u svom uvodniku "TIME" piše da je sahrana održana u najužem porodičnom krugu, bez prisustva sina princa Alekseja, za koga se tvrdi da je na "sigumom". U slučaju da komisija utvrdi da su sastojci dva princa identični - blago Romanovih bi pripaio Princu Alekseju, odnosno njegovom sinu. U suprotnom ono pripada ruskoj vladi i britanskoj banci "Bering Braders", mada se ne isključuje ni Engleska kraljica. Vest o susretu sovjetskih i engleskih političara - obično zauzima stranice političkih rubrika u štampi. Međutim, razgovori koji su vođeni krajem 1986. godine u Londonu, izazvali su mteresovanje i novinara koji se obično bave drugim temama. Izveštači raznih svetskih agencija su se došaptavali: "Jeste U čuli da...”, "Zar je moguće..." Samo su se neupućeni čudili ovolikom interesovanju svetske štampe, a na francuskoj televiziji je objavljena reportaža: Rusi isplaćuju svoje zajmove! Pregovori o isplaćivanju potpunih iznosa 16, tada već zastarelih ruskih zajmova, izazvali su i lavinu na Londonskoj

berzi, i automatsku suspenziju svih obračuna. A zatim, malo-pomalo, pojavilo se razočarenje. Gde je nestalo uzbuđenje? Zahvaljujući stalnom porastu cene nafte, Sovjeti, pre Cemobiljske katastrofe, nisu nikada imali potrebe za večim novčanim pozajmicama. Zlato čuvano u Londonu, gradu koji je godinama bio najunosniji "trezor" svim pozajmljivačima 1 zajmodavcima, sačuvano je nedirnuto, osim privatnih zajmova u bankama, Sovjeti su svoje finansijske transakcije đržali daleko od očiju javnosti. Još od ©ktobarske revolucije 1917. godine, njihova zemlja je smatrana "siromašnorft za naplaćivanje”, pošto su nekadašnje čuvene ruske obveznice, danas postale interesantne samo za kolekcionare, jer je industrijalizacija carske Rusije ukinula sve nekadašnje finansijske ugovore. Gorbačovljeva administracija je pokazala veliko ekonomsko iukavstvo, zatraživši od sveta, prvenstveno Engleza, prve zajmove. Bankari su pomisllli da je to idealna zemlja za plasiranje novca i davanja zajmova, tako da je u Sovjetski Savez 1987. godine plasrrano oko 2 milijarde dolara, deset puta više nego 1983. godine. lako je to bio tek početak, svakako nije bio dovoIjan. Kako eliminisati brojne pravne i materijalne probleme koji se javIjaju prilikom fmansijskog poslovanja sa SSSR-om? Stari dugovi su procenjeni na oko 400 miliona engleskih funti. Međutim, največu misteriju je u celu priču uposila suma od 45 mihona funti, deponovana u banci "Bering Braders" u Londonu, za koju se tvrđilo da ju je u banku položila "Ruska Kraljevs-

ka Vlada". Sa ovog gledišta, Sovjeti su podsećali da su britanske trupe intervenisale na ruskoj teritoriji u periodu između 1917. do 1921. godine. Smatrali su da je taj novac "poravnanje za te usluge". Dana 15, jula 1986. godine potgisan je ugovor između Eduarda Sevarnadzea i Džefrija Houva, koji je sadržao sve o nadoknadama državnih dugova (Sovjeti su se odrekli svojih ratnih potraživanja, a Englezi zahteva za blokiranje tajanstvenog depozila, na kojem su bazirali svoja potraživanja) i povračaj Sovjetima sume od 2,65 miliona funti, koja je nekada trebalo da bude iskoriščena za sovjetske "diplomatske troškove", i koja je takođe bila blokirana u banci " Bering Braders ". Mislilo se da je na taj način sve rešeno... Dvosmisleno ponašanje i Sovjeta i Britanaca u ovom poslu izazvalo je brojna pitanja... Ni jedni ni drugi nisu se potrudili da u javnosti iznesu i objasne detalje ovog ugovora, Sudeči po mrvicama informacija koje su procurile u javnost, donosioci rusklh obveznica bi trebalo da se oglase do 31. decembra 1986. godine, da bi mogli da učestvuju u raspodeli tih 45 miliona funti. Samo će britanski građani moči da ostvare svoja potraživanja. Morače, sem toga, dokazati da su došli u posed obveznice pre 15. jula 1986. godine... tako bi trebalo da se smanji rizik od naglog povečanja broja Ijudi koji potražuju svoja dugovanja. Ko če biti isplatilac dugovanja? Izgledalo je da če sovjetska država preuzeti obavezu isplačivanja državnih menica. Da U če engleska banka preuzeti isplatu koju je nekada garantovala, a dugo

vremena tvrdila da su te obveznice samo "uspomene"? Kakvu če ulogu dobiti kolekcionari kojih je, po svemu sudeći, dosta? Brojna pitanja ostala su bez odgovora... Ceo svet je bio svedok da su ugovor potpisale sovjetski i britanski ministar spoljnih poslova. Verovatno je i svima bilo jasno da se ugovorom rešavaju finansijski odnosi ove dve države. Ima li oštećenih? Naravno, tu su na prvom mestu Francuzi i Belgijanci, ali bi se njihova potraživanja nekim novim ugovorom možda i mogla rešiti. Ipak su među tim zemijama postojali razvijeni odnosi muogo pre revolucije... Ali, po svemu sudeći, najoštećenija je porodica Romanov. Sta znači ona rečenica “Ruska Carska Vlada"? Slučajnost je previše očigledna da bi bUa istinita. U poslednjih 70 godina su se prečesto čule glasine đa je porodica Romanov u Engleskoj ostavila svoje biago. Sve su češće tvrdnje da je pokojni car Nikolaj II deo svog bogatstva pohranio u engleskim trezorima... i tačnije u trezorima banke "Bering Braders"! Petar Bark, carev "čovek od poverenja", dobio je nalog overen carevim potpisom da u navedenu banku deponuje sumu od pet miliona funti za svako od njegovo peloro dece, velike knjeginje: Olga, Tatjana, Marija i Anastazija, kao i mladi carevi (princ) Aleksej, znači ukupno 25 miliona funti. Na ovu sumu je dodato još četiri miliona funti za posebne namene, a sve je deponovano u "Bering Braders" banci. Sem toga, kraljica Viktorija je takođe ostavila, u istoj banci, određeni kapital na ime svoje male

nećake i kumice Olge, ćerke cara Nikolaja 11. Najzad, carica Aleksandra je takođe imala račun u Engleskoj banci, na koji je 19-16. godine ostavila određenu sumu novca. Posle revolucije nikada nije otkriveno gde je nestao ovaj novac. Deo carevog ličnog imetka je deponovan u korist Rusije. verovatno iz patriotskih pobuda. Sudeći po raznim svedočenjima (istinitim ili lažnim, još uvek nije otkriveno), kraljevska porodica se nalazila u egzilu u eradu Tobolsk od 1. 8. 1917. do 13.4. 1918. Engleska banka, za sve ovo vreme, nije ni potvrdila, ni porekla sve ove gl'asine koje su kružile. Ruska vlada je 1917. godine potvrdila da je car posedovao još oko 14 miliona rubalja, koje su ostale u Rusiji, položene na njegovo ime. predseduik ruske vlade u to doba se starao o tom novcu. Nešto kasnije majka i tekta pokojnog cara Nikolaja II saznale su od svojih poslovnih poverenika da je Kerenski prevario i njih i vladu. Piter Bark je optužen da je prodao naldt koji je pripadao caru i njegovoj majci, a veliki deo nakita i novca koji je trebalo da pripadne Velikoj knjegiiiji Olgi je nestao na neobjašnjiv način... ali, te optužbe su ostale samo na papiru, a "Sir" Piter Bark je postao osnivač i predsednik upravnog odbora Engleske Internacionalne Banke. Ah, priče o velikom carevom bogatstvu nisu preslale. Milioni funti poltranjeni u trezorkna Engleske banke čekaju svog vlasnika. Postavlja se pitanje: ko je naslednik carevbg novca, careva porodica ili ruska vlada.

Po švajcarskim zakonima, teoretski, banka nasleđuje depozit čiji se vlasnik ili naslednik ne pojavi u roku od 20 godina. U praksi je malo drugačije (primer je blago Jevreja nestalih ili poginulih u II svetskom ratu), potrebno je izvršiti istragu o tome da li postoje naslednici, i sve dok se ne utvrdi da li ih ima, novcem ne može niko raspolagati. " Nemačka, takođe, ima udela u ovoj priči o naslednicima; "Mendelšon Banka" u Nemačkoj, uprkos posledicama I svetskog rata, (usled konfiskacije ratne imovine), ipak poseduje neke dokaze o novcu i nasleđivanju. Sudeći po izveštaju Berlinskog suda od 8. septembra 1933. godrne, deoba novca i nakita koji je pripadao caru i carici treba da bude izvršena između njiho% e dece, ili njihovih naslednika po poreklu. (Romanovi su porodičnim vezama povezani sa engleskom, nemačkom i francuskom kraljevskom posodicom, preko Viklorije de Bateuberg, bake priuca Fdipa od Edinburga, supruga engleske kraljice Elizabete, koja bi mogla da bude jedan od direktnih uaslednika blaga Romanovih!) Sudeći po ruskim svedočenjima, car i njegova porodica su übijeni u Ekatarinburgu 1918. godine. Ako je to tačno, onda ne postoji nijedan direktni naslednik blaga Romanovih. Međutim, sumnje u pogibiju svih članova porodice javljaju se još od tog doba... U sledećem broju: Princ Aleksej, lažni car Sćepan Mali ili naslednik blaga Romanovih?, Svet 7.07.1995.

8