Svet

ZLOČIN BEZ KAZNE. ZASLUGA BEZ NAGRADE

Bušenje Mostara i Sarajeva. etnićko ćišcenje Srba iz zapadne Slavomje; srpsko osvajanje muslimanskih enklava Srebrenice I Zepe. hrvatsko zauamanie čisto srpskih gradova Grahova i Glamoća - svakl put isprazne pretnie, apeli. konstataciie. istoćnjaćki sumorno lice Akašijevo. birokratska smušenosft Butrosa Galiia i ostrvska blaziranost britanskih diulomata... 1 to ie sve

Tudman. Izelbegovšć, Martic I Karadžić sada razmišljaju: Beograd za svoie ustupke niie dobio gotovo ništa; zbog sportista. muzičara ž stfuardesa se ne isplati odusta)ati od ratnih cilleva. idemo daiiei Ako to saznaiue u Zagrebu. Kninu. Sarajevu i na Palama prevlada. a sva je prilika da hoće. onda će i u Beogradu biti veoma teško braniti uolitiku mira S pregovora. Rat će se - rasplamsati i male su mogućnosti da u niega ne bude uvućena S SKI. naroćito ako "nagrada" Beogradu i daije ostane ovako simbolićna. Tada će prf ncipi na koiima poćiva savremena civiizacija. na koje se nakon nada Srebrenice i Žeue toliko pozivaju zapadni državnici ovde na Balkanu zaista biti nretvoreni u urah i иедео.

ао i svake godine, i ovog leta bašte luksuznih diplomatskih rezidencija smeštenih po obroncima Dedinja, Senjaka i Topčiderskog brda, naglo živnu i prošaraju se prijemima povodom nacionalnih praznika nekolicine zapađnih država. Beogradskd mondena i kolonijalno opuštena atmosfera ne dozvoljava započinjanje nekih dubljih tema koje bi se ticale stvarne uloge međunarodne zajednice u dešavanjima koja su u protekle četiri godine zapahla dobar deo nekadašnje Jugoslavije. Svako iole razuman, obrazovan i savremen, nesklon konzumiranju raznih teorija zavere, teško će se složiti sa ovdašnjim piscima urbicida, nacionalnim prorocima i salonskim šovinistima, kaporima, cmčevičima, kalajičima, đogama i njihovim lelecima i prokiinjanjima Zapada kao glavnog, gotovo genetskog uzročnika svih naših nevolja. Ta ksenofobna logika. u ove četiri ratne godine uz podršku zvaničnih medija duboko usađivana u psihologiju naroda, umnogome je doprinela našoj izopačenoj slici o pogledima sveta na ovdašnju situaciju. Na drugom polu, u našim proatlantski opredeljenim krugovima neprestano je gajena iluzija o potpunoj bezgrešnosti i dobronamemosti svih zapadnih poteza u odnosu na balkansku krizu. Kada bi se rezimirali svi potezi međunarodne zajednice (uključujuči tu UN, Evropsku uniju, NATO i sve \'elike sile: od SAD, ртеко Brilanije, Francuske i Nemačke do Rusije. Kine i Japana) od početka rata u Hrvatskoj do danas, može se izvuči samo jedna nit - nijednom nije učinjeno gotovo ništa (svakako ne dovoljno) da bi se sprečila razaranja gradova, etnička čiščenja i pogibije civila. Kada se od početka septembra do sredine novembra 1991, godine vodila bitka za Vukovar, Zapad je obema stranama (naročito JNA) slao apele, konvoje "Lekara bez granica", gdegod po koju pretnju i - prelepi barokni grad na Dunavu pretvoren je u prah i pepeo, hiljade civila je poginulo, na stotine vojnika sa obe strane obogaljeno ili skrenulo od "vukovarskog sindroma". Posle svega međunarodna zajednica je samo konstatovala faktičko stanje. Onda je došla Bosna. Srpsko etničko čiščenje istočne Bosne i Bosahske Rrajine, hrvatsko etničko čiščenje Zapadne Hercegovine, muslimansko etničko čiščenje centralne Bosne. Opet - samo reči. Sada več višegaiišnje granatiranje Sarajeva i - ništa, Rušenje Mostara, etničko čiščenje Srba iz zapadne Slavonije; srpsko osvajanje muslimanskih enklava Srebrenice i Zepe, hrvatsko zauzimanje čisto srpskih gradova Grahova i Glamoča - svaki put isprazne prelnje, apeli, konstatacije, istočnjački sumomo lice Akašijevo, birokratska smušenost Butrosa Galija i ostrvska blaziranost britanskih diplomata... I to je sve. Ako konstatujemo da su trenutno glavni učesnici u balkanskojđrami režimi u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Kninu i na Palama, da ostalih lokalnih centara moči posle Vašingtosnog sporazuma više nema, teško je oteti se utisku da su do sada efektivno, žestoko i odlučno od strane međunarodne zajednice kažnjene samo vlasti u Beogradu, odnosno stanovništvo SR Jugoslavije. Jedino su Beogradu, kome je od starta loše vođen ovdašnji medijski ral priskrbio epitet "praoca balkanskog rata", udarene sankcije. Jedino se stanovnici Srbije i Crne

Gore, sada već uglavnom nemi i nedužni posmatrači rata zapadno od Drine i Dunava, kažnjavaju za nešto u čemu (više) ne učestvuju. Još samo Beograd do besvesti mora da dokazuje svoju dobronamernost, neumešanost u rat i paciflstičke porive. I još jedan presedan - od svih učesnika u konfHktu od 1991. naovamo jedino je SR Jugoslavija pregovorima i pod međunarodnim pritiskom vratila ono što je puškom uzela - Konavle od Dubrovnika do Prevlake (za vreme Paničeve vlade) 1992. godine. Svi ostali, ono što su izgubili - oružjem im je otela supamička strana. Zagreb je od strane međunarodne zajednice za sve loše što je učinio prošao nekažnjeno. Franjo Tuđman nijednom nije ozbiljnije udaran po prstima zbog svojili operacija - od Maslenice i Miljevačkog platoa, do Kupresa, zapadne Slavonije, Glamoča i Grahova; niti zbog etničkog čiščenja Srba iz urbanih sredina u unutrašnjosti Flrvatske. Kninu je Vensoviin planom' međunarodna zajednica faktički priznala granice RSK, one na kojima je stala JNA. Sve što su od tada

izgubili, nije bilo pod pritiskom Zapada i pregovorima, več u ratu sa Hrvatima. Osim kratkotrajnog povlačenja artiljerije oko Sarajeva (nakon događaja па Markalama u februaru 1994.) i blagog uzmicanja kod Goražda (u martu iste godine) ni Karadžičeva armija ni sa jedne teritorije se nije povukla milom, a i ta dva uzmaka bila su pod velikim pritiskom Beograda i Moskve. Niti je, ako se izuzme nekoliko operetskih granatiranja, bila kažnjavana za ono Sto je činila. I onaj jedini veči "miran uzmak" - puštanje "plavaca-talaca" morao je da sprovede Jovica Stanišič. Izetbegovičeva vlada u Sarajevu je, priskrbivši Muslimanima u startu imidž "največe žrtve bosanskog rata”, svakako najmanje kažnjavana za svoja zlodela. Kao hendikepiranom detetu koje s vremena na vreme nešto zabrlja, tako je Zapad muslimanskoj vladi kroz proste gledao i etnička čiščenja Srba u Sarajevu, Tuzli, Zenici i drugim gradovima; i zlodela u centralnoj Bosni u ratu sa Hrvatima 1993. godine... Nema nikakve sumnje da se Miloševič iz perioda krajem osamdesetih i početkom devedesetih svakako mora apostrofirati kao jedan od glavnih inspiratora međmacionalne mržnje, a posle i rata, ah se takođe ne može prenebregnuti utisak da je njegov zaokret ka mirovnoj pohtici veoma mizemo nagrađen, Sva ostala četiri gore pomenuta lokalna centra moči u balkanskom ratu, na osnovu dosadašnjeg ponašanja Zapada mogu da izvuku samo jedan zaključak: Naoružajшо se što bolje, uzmimo što više, pregovarajmo što manje - međunaroclna zajednica ionako puca iz prazne puške. Tuđman, Izetbegović, Martič i Karadžič razmišljaju: Beograd za svoje ustupke nije dobio gotovo ništa: zbog sportista, muzičara i stjuardesa se ne isplafi odustajati od ratnili ciljeva. Idemo dalje! Ako to saznanje u Zagrebu, Kninu, Sarajevu i na Palama prevlada, a sva je prihka da hoče, onda če i u Beogradu biti veoma teško braniti politiku mira i pregovora. Rat če se rasplamsati i male su mogučnosti da u njega ne bude uvučena i SRJ, naročito ako "nagrada" Beogradu i dalje ostane ova-

ко simbolična. Tada će principi na kojima počiva savremena civilizacija, na koje se nakon pada Srebrenice i Žepe toliko pozivaju zapadni državnici - ovde na Balkanu zaista biti pretvoreni u prah i pepeo. Kada su mi u januam prošle godine prilikom boravka u Vašingtonu Ijudi iz Spoljnopolitičkog komiteta američkog Kongresa postavili već do besmisla otrcano pitanje 0 tome šta mislim da treba učiniti kako bi rat na Baikanu stao, odgovorio sam im da će, ako zaista žele nešto da učine, biti dovoljno da svaku od zaraćenih strana odlučno 1 jako lupe po prstima kada granatiranjem gradova, etničkim čišćenjima ili drugim zločinima ugroze neke od principa Međunarodnog humanitarnog prava. Ali, svaku podjednako i odmah! Ako ne mogu ili ne žele tako, neka nas sve ostave na miru. Zagonetan i sumnjičav pogled mojih američkih sagovomika koji je tada usledio, tek ovih dana nešto mi jasnije govori da će na ovirn prostorima, u mesecima i godinama koje slede ostati još mnogo praznih cokula.

Plše: Roberl Coban

IZAKULISA

Svet 4. 08.1995.

3