Svet
Piše: DrBraško Redep
Uvek se nađe neko pogodan.
Konstantin Kavafi
ČRKORSKR -a
tome da prisutan Je onaj koji ne posi toji, onaj na koga mislimo, mogao bih da zapišem upravo pri pomislima na Aleksandra Petrovića, velikog pesnika i reditelja Panonije. koji već dve godine nije među nama (umro u Parizu, 20. 8. 1994). Samo naizgled, dakako. Sašinom renesansnom osvajanju jednog mentaliteta koji je on nazivao rapsodijom ništavila, niko ne može da se suprotstavi. Saša je imao gotovo iracionalnu kontrolu nad svima nama unaokolo. Sve njegove mnogobrojne filmske, ı pozorišne uostalom, ekipe, svi njegovi Cigani, svi njegovi razgOvori, sva njegova senzibilna pisma, sve njegove proze, njegove lirske tužaljke nad draganom. njegova Branka, njegov Beograd, ali isto tako i njegov Pariz, sve je to, bar odavde ı sada tako izgleda, bilo u funkciji jednog kongenijalnog
opsenara koji Je uspevao za tren-
da zaustavi, magično. sadašnjost, a prošlosti da se vraća sa naramcima nekih neponovljivo panteističkih, očajničkih glasova. Iz tmine. Ali ı iz Kopačkog rita koga više isto nema.
Cakorska 2A, Brankina i Sašina kuća, preko puta je sad Ured Republike Hrvatske, bio je, posle Matićevog, jedini salon Beograda. sedamdesetih ı osamdesetih godina. I zauvek.
Okupljamo se i dalje, s vremena na vreme, na toj slavnoj adresi (Milan Vukos, Ljubiša Rakić, Veselinka Šušić, Kosta Čavoški, Nikola Milošević, Dragoslav Ercegovac...). Nije nas manje. Nema najvažnijeg.
Nema Saše Petrovića, najvećeg Cigana, sa razvijenim stegovima slobode ı romantičarskog duha, koga sam ikada upoznao.
Kao da i sad čujem kako Saša, Branka, mladi Grkija govorimo Kavafija. Kao i uvek, u Čakorskoj ŽA.
LET IZ SARBJEVA
Bogami, kako ide ovo vreme, sve se više uvećava broj devojčica i dečaka koje je slavni naš pilot, Čenejac, Stevan PoPov spasao iz sarajevskog kotla.
—.
Duboko sam uveren da sa tom manipulacijom nulama itd. nikakve veze nemaju ni on, niti autor knjige Prostranstvo plavo — Popov: Steva (1994) MiIroslav Stefanović. Sve je to u folijama ı provincijalno mega-– lomanskim planovima nekoliko kibicera sa Jasno ispoljenim niželugarskim ı kobasičarskim kombinacijama. Bez ikakvih sumnji, samo na štetu onog totalnog čoveka o kome sam, svojevremeno, pisao kao o primeru srčanosti, aodvažnosti. Rečju onog koga bi veoma mario ı Miloš Crnjanski, takođe pilot naših nebesa.
Nimalo se ne dvoumim da će se naš poznati Pilot od takvih preuveličavanja ı reklamerskih poduhvata umeti da ogradi. Što pre to bolje.
Ni s kim ne treba preterivati.
Bumerang nas uvek vraća na tic:
DA NIJE MRLO MNOGO
Pročitao sam, kanda baš u mom, zelenom Svetu, kako frontmen jednog našeg lokalnog sastava, izjavljuje da "Novim Sadom vlada palanački duh" i da u ovom gradu postoji "jedan veliki bračni krevet u kome spavaju ksenofobija i ksenofilija". Ova druga tvrdnja je za moje
uši suviše sofisticirana da bih je
razumeo. A što se tiče onog prVOg, posve Je u pravu.
Upravo Je on, sa svoje muzičke ı poetske periferije, inspirisan Zmajem, Antićem i mojim ličnim genijem, Đorđem Balaševićem, predstavljao taj pro-
i TO i E ki
ez Sen
a
ZORIĆ na o na Ok DOE koji se, ugostiteljski jeftino i apsolutno beznačajno, nudi kao Jedina vinjeta bogomdanog podneblja što se, zauvek, zove Vojvodina. I još nešto.
Zao mi Je Milorada Pavića koji se, u kontekstu jednog sebeljubivog intervjua, našao ni kriv ni dužan kao, bezmalo, promotor ı mentor onom frontmenu koji na tragikomičan način, svojim komentarima i izjavama, nastoji da tumači složene strukture. našeg savremenog sveta.
Zašto se, uopšte, muči?
Jednu laganu stvar napisao Je Balašević, magičan, čist, ponosan. I da ne zaboravim: ovaj zapis posvećujem Peci, maestru mojih dijaloga. Peci Popoviću, dakako.
Hitam da mu to kažem, i pre nego Što se _opet sretnemo u beogradskoj Čakorskoj.
Posle svega, ipak je, u izbornoj nomenklaturi, Ruben OjeJele nadmoćan.
Moj tip za gradonačelnika.
Sastav se, čini mi se, ZOVE Garavi sokak.
TREĆE NEBO ŽELJKA DRLJAČE
I nije cvet koliko moj da znate Dragan B. Đokopić
Ali dovoljan je Jedan zrak sunca
5 bi Sve Izazvao IZ OZE~ Z IZ obmane.
Zbignjev Bjenjkovski
Utisak o apsolutno nedodirljivim paralennim svetovima, svejedno da li naših sudbina, kapi kiše ili meteora koji milenijumski bezbrižno padaju po ovim planetamim horizontima, čini se odavde, ostaje da važi kao presudan za jedno od mogućih gledanja, možda baš i čitanja kosmogonije Željka Drljače. Ti njegovi uporni potezi, koji, opet i opet, oponašaju jednako kišu koliko i vitmanovske vlati trave u našim beznadnim, simboličnim i stvarnim ritovima svesti ı svetla panonskog, taj superioran pogled na močvare koje smo navikli da gledamo na način Andre Žida te uspomene na Kandinskog koje je, povodom ovog slikarstva, napominjala Vera Zarić, — sve je to u prisustvu slika Željka Drljače tek Jedan od odškrinutih prozora
u pomanu a opet tako nepojam-
nu gamu našeg unutrašnjeg rastinja, naše flore.
Tako se, može biti, ni kod Jednog našeg mladog umetnika autarhičnost poteza ne udvaja darovito i u isti mah veoma razmišljeno, kao kod ovog učenika Blanuše, koji uz to upravo sad ima godine opasne za Isusa Hrista i za stvaraoca (1963, Bač_ ka Palanka).
Multipliciranost njegovih ekrana ne traje tek na samim kompozicijama od kojih bi, bezmalo nemarno, odmaglio već u drugom i drukčijem pravcu. Ekrani su osvojeni, nema im broja kao kod Antonionija. Sve
VIII NCC Saša BOLO i OE. Te na Said Oli
je podvrgnuto onom istum pljusku koji nailazi, nikad se ne zna, da li odozdo ili iz bezdanih paskalovskih visina visoko nad nama. Uvek, tako ı tako, sve
postoji kao neosvojena sloboda -
likovna, pamteća, neizdeljena. Nas ponovo, možda ı nema u praznovericama našeg takozvanog trajanja. Pomisao o prolaznosti, tako ironična u odnosu na našu praznoreku naviku razgovora o klasici, ovde je sugerisana odsustvom bukvalnosti. To će reći ı konvencija svake vrste, pa bez sumnje i konvencija, sitnog realizma, fotografskog viđenja ljudske figure. Nespokoj ovih slika odaje temperament izričito istraživački, neumoran, veoma hrabar i, u isti mah, istinit. 0 LETU I 0 BUŠKU
| Takav je naslov pesme Jasne Melvinger kojom se, daleke već 1961, završava moja antologija poezije Ravnica.
Nikada ne bih mogao poverovati da će ovog leta jedan Duško, koji se potpisuje kao pesnik, tom naslovu dodati hamletovsku (pre)ozbiljnost:
Ovog ljeta, gdje je piva naJjjeftinija? U Vrbasu? u Ćupriji? u Coki? A možda baš u Zablju?
Eto, sve do ovog leta naivno sam verovao da je Piva rijeka, negdje na jugu. Kad, najednom, preselila se ođe, tragikomično, korozivno.
Ta rijeka, to pivo ili ta ba-
'klava kultura. +
|. il Zu
i wp
Azanja vati o kaya giy(Sadaajas kasa pge gta ajyasık
alana
ej.