Svet

· Sremskoj Mitrovici mi je

| hteli, a ne kada on to zami-

rat, nego da ima i lepih,

. bih da dođu i strani novina– koju ı dan-danas obožava. _ rao se istih igara, pravio iste

od mnogih.

gotive me. Kad sam prvi

_ Bio sam kriv i bilo je u re-

· mofora. Po ceo dan sam se - vozikao, vežbao. Već tada

__ Znaš,taj most je, za mene,

_ uvek predstavljao ncku moć,

_ Vao... Znao sam da ga mo-

da kad ja i Bog to budemo

Prija mi popularnost. Volim što se i u svetu čulo a menc. Nek? zna svet da vdc, Kod nas, mnijc samo zanimljivih stvari. Voleo ri,pa da im sam to kažem." ___ Boris Je odrastao na novosadskom maselju Podbara,

· Rastao kao i ostali klinci, ig-

nestašluke. Ipak. Još kao dečak izdvajao se po nečemu

"Još Kao klinac sam bio strašno uporan. Uvek sam znao šta hoću i to sam i radio. Takav sam i danas. Sa sedam godina sam počeo da vozim motor. Krao sam ćaletovu 'zoljicu? i vitlao po gradu. Niko mi ništa nije mogao. Milicija me je prvo jurila, a onda navikla na mene. Sad mic svi poznaju i

put išao gore na most, pokušali su da me spreče, ali su, onda, digli ruke. Videli su da ću ja to svakako učiniti, pa su mc pustili. I bili su u pravu — ja bih to svakako učinio, jer to je bio moj cilj, a ja nikada ne odustajem. AKo, Jednoga dana, izgubim svoj cilj, ja ću motor — pa u Dunav!" Kada je imao 16 godina. razvode mu se rodttelji ı tada počiije da Živi sam. Radi 'kao konobar u "Kecu" ı "Boleru”, odlazi u vojsku i, po povratku. počinje da se bavi

ilegalnom prodajom Krademih poker-aparata, zbog čega dospeva na sud.

"Jeste, bio sam osuđen za prodaju kradene robe.

du što su mc osudili na dve godine zafvora. To sam rekao i gospodinu sudiji, posle čitanja presude. Zelim samo da kažem da nikog nisam ocinkario. | Boravak u KP domu u

dosta pomogao da se promenim, uozbiljim. Upravnik KP doma, Trivun Iyvković je čovek kojem mnogo dugujem. Pomogao mi je kad mi je bilo najteže. U njemu sam video prijatelja, koji me je uvek dobro savefovao. Njegovo 'Pamet u glavu, momče”, stvarno mc je nateralo da sednem, mućnem glavom i odlučim šta hoću od svog živofa."

Ca u |

Spaić OE e iZ zatvora Boris, posle skoro tri godine, ponovo seda na motor. Ovaj "suzuki GSXR 750", kojim je načinio svoj prvi podvig, deveti mu je motor po redu. Vozio je sve — od 'zoljice' do "suzukija" od 750 kubika.

"Kad sam se vratio iz Mitrovice, nisam silazio s

sam znao da ću na most.

nekakvu misteriju. Peo sam se mnogo puta pcŠke. Merio sam, premera-

ram pobediti, da on, onako ogroman, mora biti ispod

mene. Hteo sam da srušim

mit da sc oi nc može preći. Navodno je meki tip, pre deset godina, pokušao i pao. Nisam znao da li Je to tačno. Znao sam samo da JA moram biti onaj koji će pokušati i uspeti.

- Hieo sam da to bude 7. 7. — da se lakše pamti, ali morao sam da vodim računa o vremenu. Znaš, kad duyva vefar, nije baš zgodno ići, jer most ionako vibrira po 10 cm kad prolazi voz ili kamion. A i kišu sam mo-

rao da izbognem. Zato sam”

odlučio da to bude 5. 7. vreme je bilo idealno. Izvesti ovo preko dana bilo je gotovo nemoguće, Jer bi se za pet minuta kod mosta stvorila sva novosadska milicija. Otišli smo na most u ponoć. Drugari, koji su te noći bili sa mnom, postali su mi više nego braća. Pomogli su mi da pokrenem motor tiz most. Bilo je strašno mračno."

Dok je ovo pričao, Boris mu Je pokazao dlanove ~ bili su mokri od znoja!

"Svaki put kad se toga setim, sav se preznojim. Trebalo je održavati ravnofežu na motoru teškom 200 kgisa po 118 ks na svakom točku. Mislio sam samo o tome kako mi nazad sad nema. A, bogami, ni levo ni desno", kroz smeh dodaje Boris.

"Silazak je bio još gori. Trudio sam sc da nc dodirujem flo nogama. Išao sam 40 na sat, gledajući pravo ispred sebe, jer jc svaki pogled u stranu mogao da me košta glave."

Boris se Još dva puta peo motorom ma vrh 50 metara visokog luka i sad kaže da bi

mogao Još hiljadu puta poredole. "Kad jednom pretrpiš taj strah, onda je sve lako. Jedino prvi put kad sam se popeo, nisam smeo da okrenem glavu da bi me slikali. Mislio sam da će, ako je okrenem, mofor kremuti u Dunav, a da se to, ne daj

bože, desilo, ja bih skočio

za njim. Drugi put sam išao jer sam fanatik, jer nisam bio zadovoljan uspehom. A treći put sam išao onako, iz zezanja."

Borisovi drugovi iz detinjstva, sa kojima je JOŠ

· uvek nerazdvojan, Jedini su,

pored njegove devojke Ivane, znali kakvi mu se planovi motaju po plavi.

"Po ko zna koji put hoću da se zahvalim mojim drugarima. Bez njih ne bih uspeo. Oni su me znali ı u svemu me podržali. Kad sam prvi put išao, ipak su pokušali da me odvrate valjda iz straha. Rekao sam im da ću ići svakako, a da su mi šanse da uspent mnogo veće ako mi pomognu. Pošto me odavno poznaju i

znaju da sam ludo tvrdo-·

glav, nisu me mogli odbiti.

Kad sam sc spustio miz

most, kad sam uspeo, radosti nije bilo kraja. Grlili smo se, pevali, plakali... Bili su toliko srećni što sam Živ i što sam ostvario ono Što sam hteo, da su, nehotice, slupali moj auto kojim su se vraćali sa Keja. To je, valjda, bila cena koju sam morao da platim što me jc Bog čuvao.”

Posle dva meseca, 9. 9, beli "Jugo 55" je osvanuo na vrhu velikog luka željezničkog mosta. Ko Je čuo za BoTisa, znao Je da je samo njemu to moglo da padne na pamet.

"Morao sam da pokušam. To je bio novi izazov. Auto nije bio moj. Posudio

mi ga je moj nekadašnji

klupski drug Boris Ruman, momak koji je car vožnje

na zadnjem ftočku. Rekao

sam mu za šfa mi frcba. Upozorio me je da mu ručna ne radi i poželeo mi sreću. A ona mi je stvarno bila potrebna, s obzirom da je razlika u širini luka i auta 30 cm.

Prvi pokušaj je propao. Milicija je zaustavila saobraćaj na mostu, uključila rotaciona svetla i čekala. Međutim, nagib u podnožju mosta je suviše velik da bi auto, bez postavljanja fosni, uspeo da ga savlada. A mi fosne nismo postavili... Lamela u autu jc izgorela i tako se fo neslavno završilo. Pet dana sam bio ljut na sebe, a onda sam otišao ponovo. Ovoga puta bilo je uspešno. Naravno, bez drugara me bih ništa uradio. Prvili pet metara su mc omi vukli, a onda sam nastavio sam. Bilo je manjc strašno nego moforom. Nckako je stabilnije, nc držiš dvesta kila u rukama, mada jc prostora mnogo manje. Bilo je dovoljno da mi jedan točak skliznc, pa da se survam u Dunav!"

Kako izgleda Novi Sad i Dunay sa vrha luka – to niko od nas, verovatno, nikada

ueće saznali. Boris kaže da je veličaustveno ı zastrašujuće, a mi mu verujemo. "Uplašio sam se ozbiljno tek kad sam na vrhu mosta, izašao iz kola. Mogao sam, što je bilo lakše, da izađem kroz gepek, ali je veći iza-

zov bio izaći kroz vrata.

Tek onda sam shvatio koliko sam blizu smrfi. Napraviš korak, a noga ti ide iznad Dunava, Koji je, kažu, ovog leta prilično hladan. A i prilično dubok... Bilo je užasno! Kad sam se dokopao %irinc? od 1.95 metara, bio sam spašen. Ljubio sam krst, koji stalno nosim oko vrata, i zahvaljivao Bogu što mc je još jedmom sačuvao. Om, verovatno, ima neke svoje Do za to."

Za 16 h sa milicijom i 1elevizijom je zakazano spuštanje automobila. Mada sa njima nije bilo zakazano, okupilo se ı oko hiljadu posmatrača. BILO JE I ONIH LC JJ su DI

- KAKO GINEM

"Znam da Je 10% tih ljudi došlo da vidi kako ginem. Ali, onih ostalih 90% su došli da me podržc, ohrabre, da mi iskažu poštovanje. Hvala im na tome. Spustio sam auto sa oko 25 km/li pravo u masu, od koje mi vrata-nisam mogao da ofvorim. Svi su mi čestitali, ljubili me, tapšali po leđima. A ja sam pokušavao da se izvučem, da pobegnem od foto-reportera, tcelevizije. Hteo sam da budem sam sa svojom pobedom, sa syojim drugarima, jer sam to uradio prvenstveno Zbog

sebe i zbog mjih. Uradio sam to i za Novi Sad, Srbiju i Jugoslaviju, što se videlo i po zastavama koje sam imao na aufu. Nisam hteo reklamu, mada svi misle da mi je ona trebala za kafić. Ja tada još nisam imao Klit. Jedino sam mogao da napravim dobru reklamu za Suzuki!"

U tom trenutku naš razgovor prekida Borisov zadivljen pogled u ekran televiZora, na koni Je prenos neke moto-trke.

"Eto,to je ono što ja želim! Mislim da bih bio najbolji. To je život, to su pravi motori! Moj idol je Krisftijan Saron i, ako ikada budem imao sima, zvaće sc Kristijan.

Voleo bih da budem i Kkaskader ili kosmonaut, jer to je izazov, a za mene izaZov Zmači Život. Mislim da

"sam dokazao da umem da

prevaziđem strah. Da postoji most visok 500 metara, garantovano bih se popeo i na njega! U stvari jc izazov ono što mc hrabri i tera da uspem.

Sledeći pokušaj ćc bifi s nečim većim od aufa. Nisam još ništa smislio, ali, čuće se... Ja sam sad, možda, heroj. Ali ako neko pokuša da uradi ono što sam ja uradio i ne uspe, ja ću, aufomatski, postati antiheroj. Ja ću biti kriv. A mislim da to nije fcr, jer ja nikome neću reći di ili ncmoj' ~ svako neka uradi onako kako misli da je ispravno. Jedino što svima želim da kažem, jeste to da samo ja znam Koliko je strašno kad vam od 15 cm betona zavisi da li ćete završifi u Dunavu ili na naslovnoj strani!" +