Svet

SUBOTIČKI DOSIJE X NAKON GODINU DANA OD NESTANKA IVANU NIKOLINU NI TRAGA NI GLASA

Piše: Velimir Kostadinov

riča koja sledi dostojna je scena—n-n rija popular- tie američke serije "Dosije X": Ivan Nikoliu-(32), autotnelianićar i bonorarui trener 'petlića'’ u subotićkom fudbalskom klubu "Spartak", 15. januara 1996. goditic. nihranio kokoške i inisteri-

Ivan Nikolin, auto-mehaničar i trener „Spartaka” nahranio kokoške i nestao

ozuo iščezao iz sopslvetie kuće. ' Tog dana sam radila u popodnevnoj smeni", priča Marija Nikolin, Ivanova supruga, zaposlena u jednoj subotičkoj samoposluzi. "Ivan me je pozvao negde oko 14 sati teiefonom. Razgovarali smo o običnim, svakodnevnhn stvarima: o kupovini tepiha koji jc on baš tada video po sniženoj ceni, o plaćanju telefonskog računa, o tome kako je stigao sa posia i namerava da se odmori... Ništa posebno i ništa neobično. Ni sanjala nisam da je to naš posiednji razgovor. Pozdravili smo se i dogovoriii da se nađemo kod kuće." .. U kući je .domaćicu čekalo iznenađenje. Ulazna vrata su bila otključana, a u kući - nikog. Pomislila je da su devojčice negde odšetale, a Ivan verovatno nešto majstoriše u dvorištu, ili se "zamma" oko živine, koja je bila njegova obaveza. Nakon nekog vremena počela je da se brine. Još više kada joj se ćerka javila iz komšiluka i na pitauje gde joj je otac odgovorila: "Ne znam. Poslcdnji put sam ga videia popodne kada je hranio kokoši." Marija je otišla da pretraži dvorište, pomislila je da je lijenom mužu možda pozlilo. "Svc sam pretražila i ništa. Ivau nijc imao običaj da uveče izlazi, pa sam svakim narednim satom bila svc ncspokojnija. Tešila sam sc da su ga kolcge iz ’Spartaka’ možda pozvale na piće. Zaspala sam sa

brigom i ujutro kada sam ustala, vidcla sam da se čitave noći nijc pojavljivao i obuzela me jc panika." Zabrinuta. najpre je telefonirala prijateljima i rođacima, ali ni oni nisu imali ništa više da joj kažu. Ouda je morala na posao, u prepodnevnu smenu. odakle je uspela da, oko 11 sati. kada Ivan ima zakazan trening, ode do stadiona. I opet ista priča. Nikolina niko nije video, niti je znao gde je. Nemajući više koga da pita, uprkos želji da ne stvara (možda) nepotrebnu gužvu, odlazi u subotički Sekretarijat unutrašnjih poslova Ministarstva Srbije. I policija je bila zbunjena. Po svemu, Ivan je bio "bez se bavio nikakvim biznisom pa da nekom "stane na žulj". Koliko se zna, nije imao Ijubavnicu i bio je porodičan čovek bez poroka. Porodica Nikolin nije spadala u bogatije, pa da je isključena ucena ili slično. Policija je krenula "od nule" i sve po službenoj dužnosti. Najpre je, zarad provere Marijine priče, nekoliko sati o porodičnim prilikama ispitivan njihov sin Aleksa. Iz razgovora sa sedamnaestogodišnjakom nisu uspeli da izvuku ni najmauji motiv za nestanak. Tada su momci u plavom temeljno pretresli kuću, a potom, kako nije bilo ni najmanjeg traga, još jednoin. Ispitan je svaki metar dvorišla, ispitivali su kom.šije, pretražili okolinu. ali - ništa. Ono šlo jc posebno zbunjivalo pohciju. to je Ivauova odeća koja je sva bila u

kući. Nedpstajala je saiiio trenerka koju је dobio od kluba, a u kojoj nije mogao iz kuće u ledeni i snežni ja nuar. Sva topla odeća je ostala uredno složena u ormaru. U kući su ostale sve lične stvari, od aparata za brijanjc do telefonskog adresara. Sva dokumenta su bila tu osim pasoša! "Ako sasn i prvih dana, eto, verovala da je liitno morao da otpiituje i da, ko zna zašto, nije stigao da sc javi, sada sam sigurna da sc nešto krajnje čudno dogodilo sa njim". zaključuje Marija Nikolin. "Pomišljala sam čak i da je Ivan htco da ine (uprkos skladnom braku) napusti, mada znam da to nikad nc bi učinio. Prvenstveno zbog decc koju jc neizmerno voleo, Katarinu najviše na svetu. Niko od nas, uključujući i roditelje i njegovu sestru iseljenu u Kanadi (skoro svakodnevno zove i raspituje se), ne može da pretpostavi zašto bi nas tek tako napustio. Nalazim se u užasnom psiliičkom stanju i sve bih, čak i ver-ziju o bekstvu sa Ijubavnicom, lakše prihvatila od ovc neizvesnosti. Razmišljam, zato, koliko je pametno da prodam automobil, jedinu vredniju stvar koju posedujem, i da unajmim neku privatnu detektivsku agenciju. Sve zarad bilo kakve informacije i Lstine, ma kako crna mogla da bude." Bilo kako bilo, pitanje: gde je Ivan Nikolin - ostaje već godinu dana bez odgovora. Dokle. pokazaće vreme. ♦

Fi'nmnrnmni— ji н MISTERIOZNINESTANAK: Ivan Nikolinj

PosLe četiri godine čekanja Jela Pejić podigla grob nestalom sinu i mužu

ZVORNIK: GROB BEZ POKOJNIKA

"Samo slika тоја, ime moje tu pred vama stoji, a mladano tijelo daleko je..."

Mirjana Mićić

ela Pejić? Znamo je, toje ona žena što je nestalom mužu i sinu podigla spomenik odgovarali bi slučajni prolaznici na pitanje znaju li gde stanuje. Zatičemo je u okolini Zvornika, u lepoj, prizemnoj beioj kući sa velikom baštom punom cveća. Mlađi sin Igor i majka i supruga Jela, po ko zna koji put, gledaju album sa porodičnim slikama i sećaju se svega: mimog, skladnog života, početka rata, tog kobnog 18. juna 1992. godine. Tog jutra su tada 39-godišnji Pero, vozač Zvomičkog "Inžinjeringa", i 16-godišnji Ilija krenuli u obližnje selo da dovezu "frezu". Otišli i nikađa se više nisu vratili. "Kao da je juče bilo", priča Jela, "sjeli su u naš ’Jugo’ i uz riječi ’Vidimo se večeras’ zamakli niz ulicu. Ispočetka smo se nadali da su sc negdje zadržali kod prijatelja ili rodbine, kasnijc, kako je vrijeme prolazilo, pretpostavljali smo da su zarobljcni, da će ili prvom prilikom razmijeniti." Prolazili su dani. meseci, pa i godine ali osim konfuznih, često kontradiktomih vesti ništa se pouzdano o njihovoj sudbini nije saznalo.

" Го selo Pantluri, u kojc su otišli, bilo je na ničijoj zemlji, ni srpskoj ni muslimanskoj, bio je početak rata, putevi nesigurni", kaže Igor. "ali ipak svi koji su toga dana pošli u tom pravcu vratili su se živi i zdravi. Naša kola su dvadesetak dana kasnije pronađena zapaljena, ali ne i Pero i Ilija, ni živi ni mrtvi. Nema gdje nismo isli i koga sve nismo molili za najmanje obavještenje, za bilo kakav podatak, trag, uzalud." Od zarobljenili muslimanskih vojnika sa tog područja čuli su da su živi, da rade na njivi, da su zatvoreni u školi. Cak su tražili da ih raziuene za neke njihove vojnike, a onda odustali. I sa druge strane su stizale protivrečne priče. "Koliko je razne vojske, policije i specijalaca prošlo kroz moju kuću, popilo kafe i večeralo", priča Jela, "sve ne bi’ li, jadna, sazna!a što novo. Obećavali su, ali ništa pouzdano nisam čula. Obilazila sam naše komande, išla na razmjene, na identifikacije. Koliko sam se samo mrtvih i ranjenih nagledala..." U čekanju, u traganju i nadanju prođoše četiri godine. "Još se nismo pomirili da ili nema, da su mrtvi, i neću dok sam živa ili bar kosti im ne pronađcm. Ipak, odlučila sam da im nakon toliko vremena, živima ili mrtvima, podignem neki biljeg, spomenik, da imam neko mjcsto gdje ću se sa njima sastati, obići ih, popričati, sjećati se nckadašnjih vremena. Neki su me od te zamisli odvraćali,

neki goVorili da još sačekam đa ćc se možda ipak odnckud pojaviti. Sačekala sam i кгај rata, raspuštanje zatvorenika; inislila sam, sigurno će ili sada, ako su u životu, pustiti; ali, eto, ništa. Pričali su mi kako su nakon onoga rata Ijudi se znali pojaviti i nakon dcset godma, ali bojim se da su to druga vremena bila. Išla sam i u crkvn da se sa popom posavjetujem. Prošlc gođine su mi rekli da sačckam još malo, proIjetos odobriše." Uz pomoć rodbine, prijatelja i Perinih kolega Jela i Igor mužu i sinu, ocu i bratu podigoše spomenik. urediše grobnicu, održaše daću. Bilo je puno naroda tog 27. jula na groblju. Većina je došla iz pijeteta, neki i iz radoznalosti. "Dušu sam olakšala", kaže Jela: "sad bar finam gdjc otići, isplakati se, svijeću zapaliti, cvijećc odnijeti. Znam da je njiliova grobnica prazna, možda će to zauvjek tako ostati, ali ja, jednostavno, drugačijc nisam rnogla. Najsretnija bili bila kada bi se moji najmiliji pojavili i ja sve ovo razbila..." Prazan grob obilazi i baka Zivojka koja je u ratu izgubila još jednog sina. I ona živi od uspomena. Da joj je ko pričao da će i ovo doživeti, ue bi verovala. Ne može voljenog sina ni unuka čestito ni sahraniti ni oplakati. Skrhana bolom, ponavlja stihove sa pogrebne ploče "Samo slika moja, ime moje tu pred vama stoji, a mladano tijelo daleko je..." ♦

GROB ZA NESTALE: Jela i Igor Pejić pred spomenikom

Svet 6. 1. 1997.

53