Svet

PLIĆAK UČTIVOSTI

Piše: Dr Draško Ređep

Život je živeti: onom ko ga ne poznaje, on se ne može opisati.

PISMO iše nam prijateljica, sjajna i legendarna ličnost Beograda: » "Zašto nisam pisala? Zalupila sam vrata automobila, a ruka je ostala u vratima. Bio je to zgodan događaj jer je vezan uz ustoličenje gospođice Rade Milentijević na mesto ministra za informacije. Krenula sam kolima na poštu kod Mišovića bolnice. Uspela sam da u kolima nađem studio B i čula vest o postavljenju pomenute gospođice. To me je toliko potreslo da sam desnu ruku ostavila u automobilu, atevom zalupila vrata u kojima je bila ruka. I sada jedva kucam. Istina ništa nije bilo slomljeno". Kao što se dobro vidi, žrtve rečenog imenovanja javijaju se hitro. I gnevno, uostalom. IGOR . Sreo sam Igora Mirovića. posle mnogo meseci, u kultnom "Seboju". na obeležavanju 65. rođendana Miroslava Antića. Ljilja i Vuk. mnogo sveta. Goran Sultanović. Mira Banjac, Stanko Rodić, Gordana Jovanović, Dragan Grbić. Zoran Kolundžija. Dejan Radovanović, Pera Jančić, Milorad Mirčić, Sanja i Deže. Biserka sa bratom. u krugu još nekoliko nas iz nekadašnjeg, isto kultnog "Šmauga"... I onde. isto za šankom. kao i ja. Igor Mirović: u dobroj kondiciji. duhovitiji nego ikad. Sve mi se čini da je, bar u Novom Sadu. šank u "Šeboju" zamenio onaj famozni Frojdov kauč: ipak ioš sve može da se obavi stojeći. da se razgovara. da se prerušava. da se zaklinje. I da se priseća. Popiti piće! Igor se sprema da. sa sinom. dođe do nas. Bašta je u cveću, a oko nje ne laju tekjedino mađarski psi (u poslovičnom jambu). BIJELJINA Nasuprot nastojanjima one ministarke. postoji još uvek Bijeljina. i niko je. kako vidim odavde. ne zove Belina. Dokaz je i nedavno otvorena izložba Novi Sad Bijeljini s I jubavlju. u čijem katalogu sam napisao i siedeće: Ova ostvarenja likovne i' primenjene umetnosti prešla su, od Novog Sada do Bijeljine, put poverenja, ohrabrenja i nade. Najčešće nastala u ateljeima Petrovaradinske tvrđave. iznad Dunava, ona svedoče prevashodno o dinamizmu jednog

od najznačajnijih srpskih kulturnih centara ali, isto tako. i o datumima koji su nas, posiednjih dramatičnih godina, presretali kao sama sudbina, neotklonjiva, neisceljena, u svakom slučaju nezaboravna. Tako su ta dela dokazivala stremljenja jednog od atraktivnih naših prostora, u isti mah kada su svedočila o nevremenu koje se nad nas nadnelo kao kataklizma. Uvek mi se činilo da se sa tog petrovaradinskog vidikovca, koji mnogi zovu Gibraitarom na Dunavu, vidi sasvim daleko, i da vidici pucaju. kao u bogata dečaka praskozorja. svakako i do Semberije i do Bijeljine koja, kao bogati, prostrani ravničarski grad, neopozivo sve nas, uvek i uvek. podseća na Novi Sad. I kao što smo svi mi u prostore srpske Vojvodine stigli kad tad. a neko i ranije. potvrđujući taj imigracioni predeo kao samo biće jednog naciona, tako su i ove slike, skulpture. keramika i plastika. stigle u Bijeljinu da bi svedočile o celovitosti. jedinstvu zamisli, komplementarnosti. SAD NOVI SAD Novosadska mesečna kulturna revija Sad Novi Sad Romana Vehovca proslavila je. kako već i treba, uz piće i leba masti, prvi rođendan. Sada se već, posle 12. broja, vidi da se sa njenih stranica može saznati i prepoznati više i potpunije nego iz mnogih naših medijskih prostora u kojima. ponegde. neke starice svake srede pišu paraliteraturu nepodnošljivog zadaha, a apologije propalim sudbinama se nižu beskrajno. Koga ne pominje Sad Novi Sad. taj zaista ne postoji. Naša Beorama, naš Pariskop. Vrlo dobro! Služimo narodu! To što seina njegovim naslovnim stranama vidi i jeste Novi Sad: Balašević. Ivošev, Svilar. Jankov... TAPI I BOGNAR E pa sad. kad se svi bave sobom. a poneki naši nedeljnici ništa i nikako ne rade nego objavljuju razgovore sa članovima vlastitog Saveta -zašto da i mi ne provirimo. bar na časak. u prepisku koja nam se itekako nudi. Piše Zoran Bognar. pesnik. povodom objavljivanja moje fotografije (M. Candir) objavljene u Svetu. kao najava Tapijeve slike: "Poštovani presvetli Cezare ludih dijamanata. sa ushićenjem i ponosom sam otvorio stranice našeg Sveta i video volšebno isprepletan je međuvremena i međuprostora, ovostranog i onostranog; video nadreaiističkih pesnika i ravničarskih slikara u togi... Ej, bre čoveče. s tobom nikad nije dosadno. Obožavam to tvoje (nisam više siguran da li mogu da koristim pridev: latentno) ludilo (jer ono već odavno nije prikriveno)... Odavno sam znao da taj tvoj čarobni lik mnogo autentičnije pripada nekom drugom vremenu i nekoj drugoj civilizaciji od ovoga/ove čiji smo savremenici. I zaista, rimsko carstvo se tako.

snažno ocrtava na obrisima tvoga lica. 0. zar je toliko vremena trebalo da prođe da pronađeš svoju karmu. presvetli Dijamante. Šta učiniti sa utabanim stopalima izgubljenih godina? Gde se nalaze božanstveni vinogradi - ti nepresušni akumulatori promiskuitetnih gozbi. žurki, ceremonija... 0 Tapi. grešni slikaru. šta si do sada čekao? Gde beše zatrpana tvoja inspiracija. inventivnost... i na kraju krajeva. ta najomiljenija i najsnažnija Dijamantova karakteristika. lucidnost?!!! Svaka čast momci i na ideji i na odvažnosti i na provokativnosti... Toliko bih želeo da vidim tu siiku kada bude gotova..." Tako Bognar, u svojim poletnim. svevidećim, ironičnim rečenicama. Inače, isto bih i ja. zajedno sa mnogobrojnima. voleo da vidim Tapijevu sliku. Na kraju krajeva. on je i zamislio čitav projekat. SAŠA I LJUBIŠA (ekskluzivno) Kadaje2o. marta 1995. u Beogradu promovisana knjiga našeg Saše Petrovića Sve moje Ijubavi - slepi periskopi (Prometej) Sašin i moj prijatelj Ljtibiša Rakić, lično. govorio je. o njoj veoma uzbudljivo. kao o “apoteozi slobodnog i neslobodnog. kritičkog i apologetskog. stvarnog i

nestvarnog. građanske klase i njenih rušitelja. beogradskog i antibeogradskog". kao o epu i burleski u isti mah. Za protekle dve godine vrednost te sjajne i organizovano sarkastične Ljubišine besede samo je porasla. i ja sad, ekskluzivno za Svet. koji Branka Petrovic redovno čita. osobito kada je zelen. iz tog još uvek neobjavljenog. a silno aktuelnog teksta prenosim sledeće: "Ratovi i revolucije. a sa njima migracije. zatrpavali su naše gradove jačima. agresivnijima i dominantnijima. gde su umne glave bile artefakt. Agresivni. primitivni. nezajažljivi. gladni i pragmatični došljaci - supnmirali su rafinirano i intelektualno građanstvo. namećući se društvu kao "prava" alternativa!!! To mešanjestanovništva neprirodnim i masovnim migracijama nije "osvežavalo" građansku klasu vec je dovodilo do degeneracije u drugoj. trećoj. najkasnije ćetvrtoj generaciji. Stvaralo je ideologiju života za danas. a ne za trajne ciljevei vrednosti!!! Pred nama u knjizi defiluje svet reprezentativnog Beograda. Zapadnog Vračara - zimovnika i centra građanske klase. Brojna imena koje Saša nabraja iskrsavaju pred nama. oćima savremenika u aktuelnom svetlu. To su levičari (skojevci) i reakcionari (desničari). nastali kao rezultat veštačkih podeia.

izazvanih veštom režijom aktuelnih vlastodržaca. Simbol rušenja i uništenja građanske klase Beograda Saša na slikov it način prikazuje u uniš’ iju ■ rušenju Srbije. Rušili su Nemci 1941, saveznici 1944. oslobooioc od 1945. do danas. čak i onda kada su napraviii planove izgradnje. Tragedija našeg življenja su neprekidni ratovi. Sa jetkošću on govori o ovgm poslednjem - od 27. marta 1941 do tzv. "oslobodilačkih" ratova u Sloveniji. Hrvatskoj. Bosni. Ratc . - nepotrebne žrtve - i beda koja sleđi stvorili su profil jadnog i inferiornog čoveka i naroda.. Saša ogorčeno govori o besmislu svakog rata (posebno ie markantna priča o Samiki. uhapšenom jevrejskom dečaku od strane gestapoa, koga prati do Savskog mosta). Predlaže. "udaeti krst na sve moguće mafije sem onih dečjih. "klinačkih"!!! Ceo njegov život-fizičkii duhovni -je Dragan koji kao voljeno nadzemaljsko biće stoii visoko kao svedržitelj pantokrator. Branka i on su ga tokom svog i Draganovog života podigli do tih nebesa, do svetog!" Ne treba sada i ovde ni napominjati kako i Ljubiši i meni. i još mnogobrojnima među nama. nedostaje Saša. moj brat po duhu. \ srcu i nemiru. usuđujem se da zabeležim. ♦

Oskar Vajld (po Piteru Akrojdu)

14>r<W997, Svet