Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

врши своје обећање Богу и светитељу. Тиме је заветовање извршено. Приликом заветовања мушки доносе цркви литургију, «свећу и зејтина, а женске и дарове (убрус, чарапе, платно). Од "тога дана месе колач, и, ако су се заветовали светитељу, који има у близини храм имену његовом посвећен, онда тамо од„лазе с колачем, причесте се и прережу колач. Ако не могу отићи тамо, онда то учине у најближој цркви. Ако ли је кућа уобичајила и то, да свети масло тога дана, онда се и колач

реже у кући. Најчешће овај завет продуже вршити и потомци.

Кад је реч о побудама за нова заветовања и о чину како се она врше, да кажем и оно, што сам из друга два краја записао. Прота Јосиф Спасић, парох приштински, казао ми је за овај случај. Дини Живковићу, бакалину из Приштине, нису се држала деца, рано су умирала. Неко му је саветовао, да иде у манастир Св. Прохора Пчињског на поклоњење и молитву, да би му се одржала деца. Отишао је са женом на храмовску славу манастира (19. октомбра по старом), пре тога постили су недељу дана, причестили се у манастиру и остали 2—8 дана ради богомоље. После тога отпочела му се држати деца. Из благодарности почео је месити колач Св. Прохору, односи га у цркву и реже као славски, а долазе му и најближе комшије на част.

Прота Петар Поповић, парох речански, у Срезу Неготинском, показао ми је овакав чин заветовања у Тимочкој Крајини, наслеђен од ранијих свештеника. Онај, који ће се заветовати, донесе у цркву, како тамо кажу, — „латургију“. То је "већи колач, често пута као славски, састављен из 7 мањих поскурица, умешених једно уз друго, па опточених тестаним кругом и тако срасло испечених, а на сваку поскурицу утиснут је печат (10. ХС. НЕКА. ), као на другим поскурицама. И за домаће славе и друге уз колач иде увек оваква „латургија“. Њих месе и „завећани“ целог живота. Кад је неко болестан заветује се, да меси литургију извесном светитељу. Умесе му у кући три поскурице са малим печатом и донесе их у цркву, као и три свеће које направи сам или купи у цркви. Све три свеће упали, па једну држи у руци док му се молитва чита, а две стави на светњак. Свештеник под епитрахиљем мете поскурице на целивајућу икону, па очита молитву за изгоњење злих духова „Отче свјати, врачу душ и тјелес наших...“ Кад прочита молитву. он у себи намени три светитеља, који су унапред од тога дана у течају године, јер не пристају за оне, који су у тој години прошли већ. Не казујући које је свеце наменио, позове дотичног, да се прекрсти и узме коју хоће просфору. Онда му свештеник каже, коме је светитељу наменио ту просфору, болесник је целива, па онда и све иконе на иконостасу,

4 2: