Timočka buna 1883. godine

141

радикалне странке. Изабрали смо начин, којим би народ уложио протест против неистиности због које су посланици разјурени и реакције, у коју је Милан загазио. После свестраног претресања овог другог питања би решено: да се првог новембра 1883 год. држе по целој земљи срескиим градски зборови, на које би се слегли сви чланови радикалне странкеизградован среске околине, и на тим би се зборовима донела једнака резолуција за целу земљу; у тој бире золуцији радикална странка тражила промену Устава. Ту резолуцију потписали би сви чланови радикалне странке, и она би у облику петиције послата била краљу Милану.

То би био неке врсте плебисцит, Надали смо се'да би се Краљ у последњем тренутку после оваквог нашег корака стукнуо и не би загазио у реакцију. Главном одбору радик странке би стављено у дужност да изврши ово решење конференције. Али једно мисли камилар а друго камила.

Ванредно стања и преки суд у побуњеним крајевима.

Пашић је осећао потребу, да у редакцију „Самоуправе“ уђу млађе снаге, које би се посветиле уређивању и администрацији листа. Посао партиски се био толико развио, да једни исти ЈРУИ нису могли вршити и партијске послове и бринути се о добром уређивању листа и о уредној администрацији његовој..

Још докје у Пожаревцу становао, као општински инжињер, Пашић је обратио пажњу на Стојана Протића, суплента у нижој ови ЈајЕнаНЕ гимназији, и Косту Борисављевића, писара првостепеног суда пожаревачког. Године 1882. Пашић саопшти и једном и другом, да интереси партијски захтевају да напусте државну службу и да се посвете уређивању партијског органа, „Самоуправе“. Обојица се без поговора одазову Пашићевом позиву. Стојан Протић прима од Пере Тодоровића и номинално и стварно уређивање партијског органа, а Коста Борисављевић прими благајну и администрацију листа, које су дотле биле у рукама Косте Таушановића. Пера је дао Стојану Протићу перо у руке, и од тог доба било је некога, који се стално бринуо о уређивању листа. „Самоуправа“ је материјално стала на сигурне ноге у рукама К. Борисављевића, она је под администрацијом његовом излазила уредно и без икаквих материјалних тешкоћа; благајна је била у реду и њена издавања су била саобразна решењима главног одбора. Због многих штампарских кривица Стојан Протић је као: одговорни уредник у пролеће маја месеца 1883. године отишао у пожаревачк“ затвор, те тако није дочекао у слободи ни септембарске изборе, ни сазив скупштине 15. септембра, ни зајечарску буву октобра