Timočka buna 1883. godine

со

158

је требало прескочити два степеника па сићи у казамат Протрља своје наочари и виде да није сам. „А гле! Петроније овде, па и Раша, где вас тако сортираше!“ Он унесе живост у наше друштво; инспицира каземат, виде сав намештај, али му се пећ највиље допаде: „та нам је сад још кафе и једна џезва, па би се лепо дало живети“. Скине своје каљаче, које су му и сувише влажне биле; проџара дрва у пећи, мете још које, и испружи руке

да их огреје, а облигатни цилиндар му је на глави.

После кратког веселог разговора уђе у каземат и Јошка Симћ, штампар; беше јадник уморан; извали се одмах на кревет,

Запиткивали смо друг друга и о осталим нашим друговима. Свима је било на врх језика питање; шта ли је Боже с Николом 2 Али нико није знао више од онога што сам знао; ја "сам га последњи видео, и последњи с њим разговарго.

Већ смо се били испружили на даске да се мало одморимо, кад се врата отворише и уђе Гига Гершић да увећа наше друштво. Баш кад је официр хтео затворити врата, Гига рече: остао је Паја (Михаиловаћ). „Не бригите се за њега господине про"фесору“, то рече и закључа врата.

Гига нам исприча да је за њим ушао у градић и Паја Михаиловић, „али ето! видите, он остаде а мене угураше унутра .

„Чудновати ови полицајци, не дадоше ми да попијем ни меланж, као ла ћу им побећи. Члан кварта, чини ми се да се Симић зове, тражио ме код куће, као да не зна да ме у то доба не може наћи код куће него у позоришној кафави. Узнемирио ми жену! Молим вас зар није варваризам не дати ми ни меланж да попијем. Могли су почекати још неколико часова, ја бих се кући вратио, повели би ме од куће и жена би знала шта је са мном.

— Море Гиго, боље је овако. Да си отишао кући, морао би се свлачити, па кад би полиција дошла поново облачити, а овако све о једном трошку: нашли те у кафани лепо обучена, спремна да пођеш куд те поведу, само су ти требали допустити да попијеш меланж.“

Гига и не сачека да Ђаја доврши своју примедбу, ного пође да инспицира каземат, па кад дође до оџака, рече: „ово је добро, бар сам с те стране осигуран, само не ваља, што је овоме чабру сувише широко гротло, како ће се ту сести“.

Врати се, заглега се, у врата и рече као за себе: „Паја је сигурно негде близу, сигурно овде до нас, јер смо ушли заједно, па он ушао у један ја у други каземат.

Нико нам више не деђе. Шта ли је с осталим нашим друговима. Већ је свануло било, Митров дан је датум за напуштање старих станова и усељавање у нове. Истина, нама је добро било у старим становима, али се чича Никола постарао да нам нађе нове; колико да се не заборави стари адет.

Још се ваљамо по даскама, нико не устаје, Ђаја би дигао главу да види шта му ради пећ, да ли још пуцкара. На жалост она је права уплехана фуруна“, одавно се већ угасила.