Timočka buna 1883. godine

164

доста дебелим канапчићем ; подметаче испод окова добро причврстим; зимски капут нисам никако ни скидао. Најгоре сам стајао са обућом; цига ми скиде чизме а од куће добијем само ноћне ципеле, нису ни слутили да сам без обуће, а на пољу је хладно и мочарно, чуло се како киша удара у капке, Помислим: можда ми обућа неће ни требати. Ко зна куда ћемо; извешће нас из града па можда одвести на карабурму (место иза кланице садашње, где су обично стрељали осуђене на смрт); до ње није далеки пут, а под земљом обућа ми неће требати.

Учини ми се вечност. Дежурни рече да ће доћи кроз пола часа, а ево прође и цео час а њега нема. Али, у то време зашкрипи брава, дежурни уђе и позва ме да изађем. Пред џамијом су чекала затворена робијашка кола. Један артиљериски поднаредник поможе ми да се попнем у кола, и мој „фијакер“ крену, али не далеко: кола заобиђу око џамије и стадоше. Чујем звекет гвожђа, отворе се вратаоца, и у кола уђе Андра Николић; стисну смо друг другу руку, али нам дежурни у исто време рече да се не смемо раговарати. Чусмо звекет још једних ланаца, не потраја дуго и у кола улази Јован Ђаја, Сва тројица били смо у џамији. У колима су била по два седишта са стране; као четврти био је у колима поднаредник. који се представи као Н. Обреновић, поднаредник не знам које батерије градске посаде. (Доцније сам овог исправног војника виђао као резервног официра).

Ћутали смо. Док смо пролазили кроз тврдињу, коњи су добро вукли. Али чим смо изашли из тврдиње и скренули лево, почеше коњи застајкивати а точкови у глиб западати. Све ми се чини да идемо преко малог Калемегдана и да силазимо у Јеврејску махалу, ка садањој Душаново! улици; сигурно нас вуку на Карабурму. По неки пут се баш добро заглибимо, и коњи ни да мрдну. Војници гурају кола, и псују и коње и оне свеце, које наш народ највише у псовци спомиње. Једва једном изиђосмо на неки пут; сигурно смо већ изашли на Душансеву улицу, која онда није изгледала као сад, а није се тако ни звала. Нисмо се могли сетити куда нас возе, а видети нисмо могли. Тек чујемо све јаче и јаче струјање паре, као да је негде близу неки пароброд. Коњи стадоше, поднаредник изађе и ми за њим. Пред нама је заиста био пароброд, [Из града смо изашли, прешли преко малог калемегдана, сашли на пут који води у доњи град, и изашли на градско дунавско пристаниште, где се био усидрио наш стари познаник, „Делиград“, под командом капетана Марка. „Делиград“ је онда био реморкер и једини српски парни брод; и тек доцније, кад га је држава под мојим министровањем уступила Српском Бродарском Друштву, онда је он прерађен у леп путнички пароород, познат српској публици као такав.')

|) „Делиград“ су Аустријанци готопили топовима код Молдаше, кад је јури» низ Дунав у очи прогласа рата 1914. г.