Timočka buna 1883. godine

172

= На три дана после рођења моје кћери игведоше мене и Косту Таушановића пред иследног судију. По наредби иследног судије пандур пусти к њему прво мене. За столом седи иследник

Илија Мојсиловић, мој „стари познаник“, који ме је испитивао и поводом Илкиног атентата на Краља Милана. По соби шета Ђока Стефановић, владин комесар на преком суду, који је тада био председник апелације. Кад уђох у канцеларију, Стефановић застаде, погледа ме и приђе ближе столу за којим је Мојси„ловић седео и писао.

Поред општих питања, Мојсиловић упита:

—- Јесте ли знали га побуну у тимочком крајуг

— Нисам, одговорим му.

— Јесте ли познавали: Љубу Дидића, попа Маринка Ивковића, Ацу Станојевића, Гавру Аничића, Веселиновића, Зебића, и поброји ми још нека имена.

— Све ове личности сам познавао; неки су са мном били посланици у Народној Скупштини, а неке сам иначе познавао; али за буну нисам знао.

— Како да нисте знали, кад иследна власт има доказа, да сте стајали у вези с појединим бунтовницима, да сте чак с неким од њих стајали у коресподенцији. Сад ће сигурно и Таушановић порицати да је неком учитељу из Рогљева говорио у Београду да је буна спремљена, и да се тога ради стави у везу с вијенијим члановима радикалне странке у сво:ој околини, умеша се Ђока Стефановић.

Поновим да за буну нисам знао, да споменуте људе познајем, али да нисмо никад говорили о буни а још мање да смо је спремали. Они су моји политички једномишљеници и Дру гови; радили смо као Народни посланици и политички људи

само оно што нам закон није забрањивао.

Иследни судија није ме испитивао ни десет минута. Кад сам излазио из канцеларије а пандур ушао у њу уграбим тренутак те кажем Кости да га терети неки учитељ из Рогљева; Стефановић рече, да си ти томе учитељу говорио о буни. Не довршим реченицу а пандур изађе из канцеларије и уведе у њу Косту.

Кад је изашао из канцеларије рече ми да га терети неки учитељ из Рогљева (чини ми се да му беше презиме: Мишић), али га се он не може сетити.

Успут смо говорили о томе учитељу. Подсетих га на њега; рекох му да је био у последње време у Београду; да му је лице богињаво. Коста се никако није могао сетити овог учитеља. |

Е сад шта му би-би, не могу да га се сетим па пио и Је.

Кад сам ушао у моју апсанску собу, затекао сам у Њој Јошку Симића. у место Ђаје. Симића је иследник већ испитао, а Ђају је тек имао да испита.