Timočka buna 1883. godine

174

странке, чији су они представници, позива народ на буну; они "се нису оградили против таквог писања, него су се ћутањем својим солиларисали са садржином тих чланака и њиховим писцем.

Поред опште кривице као члана Главног одбора, Раша Милошевић се оптужује још и збсг коресподенције, коју је с њим водио Аца Станојевић, из Књажевца, бив. народни посланик и члан бунтовног извршног одбора у Књажевцу, активни бунтовнички вођа и наредбодавац за ширење буне — осуђен на смрт, али који се у бегству налази.

Поред опште кривице, Косту Таушановића терети јољ и осуђени због побуне Мишић, учитељ из Рогљева; овај сведок тврди да му је оптужени Таушановић говорио да је Главни одбор радикалне странке решио, да се само буном земља може ослободити мрског јој краља Милана, и препоручује му да ступи у везу с извесним радикалним првацима у своме крају. Поред ових посебних кривица оптужених: Пере Тодоровића, Рашке Милошевића и Косте Таушановића, сви се чланови Глав. одбора оптужују као подстрекачи на буну, јер се не да ни замислити, да ће се организовани, јако дисциплиновани чланови

радикалне странке решити на овај, пун одговорности корак, на буну, и да је Главни одбор није организовао и наредио својим члановима да се оружаном силом осујети наредба власти: да се оружје одузме од народа. Према свему овоме, државни тужилац тражи да суд осуди све чланове Главног одбора радихалне странке према 55. казненог закона.

Пошто је оптужба државног тужиоца прочитана, Рајсвић чита најјачи одломак из чланка „Разоружање народи е војске“ Затим чита и одломак из чланка „Силу силом одбите“. После овога позива оптуженог Перу Тодоровића да каже шта има у своју одбрану да каже.

Давно је било, али се живо сећам говора Периног као и одбрана свију осталих чланова Глав. одбора радикалне странке пред преким судом у Зајечару. После толиких година од дана суђења, од 28. новембра 1883. годЈзаиста је сувише смело тврдити да се сећам, па макар и приближно свега онога шта је који рекао тога дана на преком суду. (Онај који би хтео посумњати у могућност овога мога сећања тих тешких тренутака, нека не заборави да сам тада био под утисцима најтежих, најстрашнијих момената какве један живи створ може да дожеви и преживи; да сам онда био у годинама (32. год.), у којима се и слабији утисци урезују дубоко у душу човекову, а камо ли утисци које ствара помисао да сваког тренутка можеш бити смакнут са овога света. Није онда никакво чудо што сем дандањи живо сећам појединих говора, појединих речи, па и самих покрета мојих и појединих другова мојих. Не само да се свега тога добро сећам него и болно осећам сва мучења тих моме-ната н тих дана. Тешка су та времена била, и она се никад не могу слабије осећати, а још мање изгладити; кад се пренесем