Timočka buna 1883. godine

194

Пре свега, овакво решење никаквог представника радикалне странке па ни Посланичке септембарске конференције не постоји. Буна се дигла и без решења ма каквог фактора радикалне странке. Она је отпочела у селу Сесалцу испод Ртња, 27. септембра, јер сељани нису хтели предати тражено им оружје. Њих на буну није подстакло мнимо решење септембарске посланичке конференције: „да се диже буна ако се Устав укине“ него су се побунили, јер су им власти, одузимале оружје, кога они нису хтели дати, у коме су налазили свога заштитника од рђавих људи и зверова. И да је било мало памети и воље код надлежних власти, ова би се гужва завршила обичном чарком, која се рађала и рађа између народа и власти. Али је било некога, коме је овај инцидент добро дошао, који га је желео, који га је раширио ни у буну претворио, и који му је дао оправданог разлога да једнаким препадом изненади радикалну странку, те да осујети први новембар, кога су се власници прибојавали, јер је више него сигурно било, да би се народ тога дана на зборовима по целој

земљи изјаснио за промену Устава, и тиме доказао неистинитост мотивација у оставци Пироћанчевог кабинета, Аналишући све познате ми чиненице Тимочке буне и доцнијег датума сматрам да Тимочку буну нису организовали: ни Главни одбор радидикалне странке ни Посланичка конференција са које су се посланици разишли 24 септембра, ни поједини чланови Главног одбора „па ни сам Никола Пашић, за кога се трврди да је „у четири ока“ уговорио буну с попа Маринком.

Да бих ово доказао морам се задржати на раду септембарске посланичке конференције и на поступцима неких чланова главног одбора 'радик. странке.

Читаоци ће се се сетити садржине рада те конференције (Види стр. 137), Том приликом су сви чланови конференције црним бојама сликали незадовољство у народу, и да ће оно бити појачано растурањем Нар. Скупштине. Пашић је, на њему својствен начин, описао народне поруке, с којим су народни посланици дошли у Народну Скупштину, и разочарења, која му нар. посланици доносе из Нар. Скупштине. Пера Тодоровић је доказивао потребу да се радикална странка спреми и за отпор против онога ко нападне на народне слободе и права. Али посланичка конференција није усвојила његов предлог, него је одлучила: да се првог новембра 1883, г. држе з60рови по целој земљи, на којима ће седонети општа резолуција: да народ, односно радикална странка, жели и захтева промену Устава; да такву резолуцију потпишу сви чланови радикалне странке; и да се она упути Краљу Милану као петиција. Таква је и никаква друкчија одлука донесена на тој посланичкој конференцији. Ту одлуку сам изнео и на претресу пред преким судом у Зајечару. Не поричем, да је у конференцији падало много опорих речи о стању у земљи, али осудно поричем да