Timočka buna 1883. godine

200

(23 септ.); истиче се ипак питање: како су његовом извршењу могли приступити поп Маринко и његови саучесници пре наредбе Главног одбора, и пре него што је Устав укинут био. И зар су они могли очекивати оправданост и бољи успех у буни и пре постојања узрока о њој — укидања Устава —, који би одиста био јак разлог за побуну. Зашто дизати буну! Зато што ће се Устав укинути, али који се је могао и неукинути. Најзад, претпоставимо да је краљ Милан укинуо Устав, да је дакле постојао разлог за извршење измишљеног одборског решења; зар ће такво крупно предузеће, као што је буна, сваки отпочињати на своју руку без икаквог претходног споразума, без икакве организације! Да ли би побуна у селу Сесалцу, чији сељани нису хтели предати власти тражено оружје, био довољан И јак разлог да се отпочне један неорганизован пуч» Таквих је, и јачих месних сукоба између народа и власти бивало и раније (у Поречу, у Грљану, у Газмиграду), па се ипак такав судар није прихватио и извргао у буну. Нелогично је дакле дизати буну против акта који није постојао, кога није донела ни септембарска посланичка конференција ви Главни одбор радикалне странке.

Али госп. Јовановић стара се да пронађе доказе за кривицу ако не нас тројице осуђених на смрт, а оно бар против Николе Пашића, за кога би хтео доказати да је бар он удешавао буну. Тај доказ би хтео наћи г. Слободан Јовановић у једном измишљеном састанку Николе Пашића са попа Маринком у Кољевцу „баш пред саму буну“, и да је с њим имао разговор „у четири ока“. „На прве гласове о буни, Пашић је у разговору с Тодоровићем тврдио да је то са свим озбиљан народни покрет, који се лако може раширити по целој земљи, и који с тога треба прихватити“. Најзад од свију чланова Главног одбора Пашић је једини сматрао за потребно да се брже боље уклони из Србије и стави ван домашаја власти. На основу свега овога Тодоровић би као хтео извести, да је, може бити, Гимочку буну удесио сам Пашић, не само без знања Главног одбора, него и без знања својих најближих другова, као што су: Тодоровић, Милошевић и Таушановић“.

Пре свега ваља знати, да Пашић није био у своме крају. ни у Бољевцу „пред саму буну“; он је тада био у Београду, а био је у своме крају пред изборе, дакле августа месеца. Био је у своме крају тада кад није могао знати ни какви ће бити ЕЦ избора 7. септембра, нити пак да ће краљ Милан _изву! ћи из политичке архиве Николу Христића, „који је у њу бачен Јо 1868 год. после убиства кнеза Михаила, и да ће њему бити стављено у дужност да разјури Народну скупштину у којој : радикали имали већину; нити је могао предвићати да ће се после растурања Народне скупштине држати посланичка конференција, на којој ће се донети одлука да се првог новембра држе по целој земљн протестни зборови. Све се то није знало, кад је Пашић пре септембарских избора био