Timočka buna 1883. godine

228

Вилео сам и тебе и Краља, и чим је Краљ ушао у салу одмах сам дојурио овде да о томе известим твоје другове. Хајд сад причај, нећу те прекидати, рече Заре, па ућути.

— Сала је била пространа соба; пећ је пуцкарала, неколико фотеља, столица и канцеларијски сто, на коме је горело неколико свећа, а на средини собе висила је велика петролејска лампа, која је осветљавала целу салу.

— Кад ме је Њурковић увео рече ми да приседнем и причекам.

— Чекао сам доста дуго. Најзад се врата отварају ну собу уђе неки виши официр.

— Здраво Драгутине (Франасовић) и пођем му у сусрет, па се стукнем, станем као запањен.

— Сигурно сте мислили да је Франасовић, рече Краљ Милан, који у тај мах беше скинуо пелерину и онда сам видео да сам се преварио.

— Мало сам омршавео, рече Краљ.

Седе он, па и мени покаже руком да седнем.

— Сигурно сте изненађени, а и како не бисте, Краљ се спушта у тамницу свога осуђеника, истина не у баш сам каземат где проводите осуђенички живот, али тек, ипак, ту смо, близу смо; Краљ долази сужнику, ретка почаст за једног осуђеника. ·

— Да Величанство, ретко се дешава да владар силази у тамнице, али је бивало.

— Да, бивало је. Краљ је силазио у тамнице да обрадује сужње, али не у мисији да преговара с њима, не да обрадује. он сужња, него сужњи њега,

— То је много Величанство.

— Много, мало, тек ствар тако стоји. Долази Вам краљ, Вама и вашим друговима, да моли вас и вашу странку да му помогнете да спасе образ наше заједничке отаџбине ; да је спасем од срамоте, коју сам јој нанео овим пренагљеним ратом.

— Ма колико да сте ограђени високим градским зидинама од осталога света, ма да вас чувају војници сталнога кадра, ипак није било могуће сакрити од вас оно што се у земљи збива; дознали сте да сам огласио рат Бугарској; нисам крио, нити сам могао сакрити оно што се не да сакрити; нарочито сам желео да сви грађани, и слободни и по тамницама знају за ратне успехе наше војске. Заузели смо били цео Знепољ, освојио сам и Драгомански кланац, остало је још неколико часова па да уђем у Софију. Мој генералштаб био је већ у Цариброду, и одатле смо издавали потребне наредбе за кретање војске, али смо на Сливници страдали, и морали смо се нагло повлачити, да не басмо били одсечени од наше позадине надирањем Бугара од Ржане и Балтабериловца; одступајући напустили смо и Пирот, који су Бугари заузели. Опасност је била