Timočka buna 1883. godine

228

Краљ Милан је из Ниша упутио Милутину Гарашанину писмо, у коме износи мотивацију за наше ослобођење. Он у томе писму пре свега захваљује њему и његовим друговима за верну службу престолу и земљи, захваљује војсци на њеним напорима у рату против Бугара, захваљује свему народу на поднесеним жртвама у минулом рату, па при крају тога писма до“ тиче се и радикала, и вели: „Како су се и сами ови, чији су путови и начини у редовним приликама прелазили границе закона, искрено у општој утакмици самопрегорења и отправљања дужности показали и одржали на истој висини са осталима, то желим да прва моја владалачка реч у 1886. наступајућој години, буде видљиви израз мога уважења свачије службе отаџбини, буде доказ да је у очима краља Србије ова прва врлина, коју он захтева од свију и свакога.

Па зато сам наредио на основу права помиловања, које ми даје земаљски Устав, да се из овдашњег Казненог Завода пусте сви они, који су за дело побуне 1883. год. осуђени. Вама пак стављам у дужност да наредите, да се то исто одмах учини према онима, који се у београдском и пожаревачком Казненом Заводу налазе затворени за исто дело, које им праштам и за њих забораву дајем.

1. јануара 1856. год. у Нишу. Милан.

Истог дана упутили смо краљу у Ниш телеграм, којим топло захваљујемо на милости, обећавајући да ћемо ту захвалност и делима нашим посведочити. Та депеша гласи: „Његовом Величанству Краљу Милану [ Ниш. Ваше Ве личанство. Превеликом милошћу Вашег Величанства данас

нам је повраћена слобода и утрвене сузе наших породица. Речима се не може довољно благодарити на овако великој милости. Само наш будући рад у корист отаџбине а под заставом носиоца велике српске мисли посведочиће како је голема наша благодарност. А док делима, светли краљу, не докажемо сву нашу захвалност, молимо у понизности Ваше Величанство, да топле речи и осећаје наше оданости милостиво прими, као 3алогу доцније делима засведочене благодарности наше 2

Вашем Величанству благодарни: Паја Михаиловић, Раша Милошевић, Пера Тодоровић, Коста Таушансвић. '

Као што се види, ову депешу потписали смо нас четворица. Изишавши из београдске тврдиње пролазио сам Васином

улицом до куће Воје Цин.-Јанковића на Теразијама, где је стано-

вала моја супруга. Иакоу овој улици за две године није било никаквих промена, ипак ми се чинико, да је се као кроз сан

сећам. Пред кућом ме је сачекала маса пријатеља. На самом улазу у стан дочекала ме је родбина и моји интимни другови и пријатељи. Сваки ће разумети моје душевно расположење

кад сам могао слободно узети у наручје своје дете, које је већ