Timočka buna 1883. godine

241

добија вршећи сему службу. Није све онако како у књигама пише и како професори предају. Живот није свагда у складу с оним што се из књига научи; књиге помажу, али се у животу о животу учи. Такво је мишљење владало и у редовима радикалне странке, а таквим погледима на државну службу су се одликовали нарочито либерална и напре њачка странка.

Краљ Милан није крио своје мишљење о неспособности радикала да управљају земљом. Стога је и он наваљивао на радикале да се злруже с којом било странком ради управљања земљом. Да ли је краљ Милан желео да спрегом радикалне странке с којом другом политичком странком упути државна кола сигурним путем, поузданим ходом, или је тиме хтео да компромитује радикалну странку као начелну странку, и да тиме докаже да је и радекалној странци као и свакој другој странци власт крајњи циљ — не може се насигурно тврдити. Али је резултат сваке политичке спреге радикалне странке с којом другом политичком партијом био поремећај у радикалној странци; у тим приликама били су жртва њени најистакнутији чланови. Радикална странка трошила је своју младићску, свежу снагу у једном браку са истрошеном либералном странком, али из тога брака није било доброг рода од трајније будућности. Краљ Милан је успевао, да и самим покушајем за какав споразум ослаби радикалну странку, да створи заваду међу њеним првацима, „Ако се нећеш упрегнути у државна кола с Пироћанцем и Гарашанином — вући ћеш их у друштву с Јованом Ристићем и Радивојем Милојковићем. Самој радикалној странци не дам да вуче државна кола; бојим се поло-

"миће и кола и одвући и себе и менеу провалију“, тако је мислио краљ Милан.

И краљ Милан отпочне преговоре с радикалном странком преко Радивоја Милојковића. Изгледа као да су ови преговори отпочети без интервенције краља Милана; али судећи по месту и по људима, који су те преговоре почели — сигурно је да их је краљ Милан отпочео и то преко Радивоја Милојковића. Није прошло ни два месеца од нишке конференције, а наши београдски другови почели су преговоре с либералима о заједничком раду. Међу београдск м радикалима водила се огорчена борба о томе: хоће ли се споразум с либералима или напредњацима ; поставило се исто питање, које је радикална конференција у Нишу категорички одбиле. Сви су истакнутији радикали београдски били за споразум с либералима изузев Пере Тодоровића, који је био за споразум с напредњацема, и мене, који сам тражио да радикална странка остане доследна одлукама нишким“).

1) Стојан Пр'тин, вели у својој књизи Одломци“ да сам се ја колебао; да ли сам за споразум с једном или другом странком. То тврђење Стојанаа Протића — не стоји. Ја се нисам колебао. У своме одвојеном мишљењу ја сам јасно рекао, да сам против свакот споразума са ма којом странком, и да радикална странка треба ла остане самостална,