Timočka buna 1883. godine

41

издатака поред опалог материјалног стања народног. Све нас ово опомиње да је крајње време одсудно стати на пут таквом газдинству и штедњом и радикалним преображајем извући Србију из тог немоћног стања и извести је на правилаи пут финансијског и економског напретка.

Дедови и оцеви наши који за ову земљу крв пролише „оставили су нам свети аманет да је бар од пропасти чувамо ако је не имамо увећати и унапредити. Проклетство целог српског народа и проклетство наших потомака пало би на нас кад не бисмо умели да чувамо аманет наших дедова.

По нашем најтврђем уверењу судбоносан је час ту, и свако оклевање у времену своје дужности према народу и владаоцу доноси собом терет огромне одговорности, која је у толико јача што је пренета из дужности народног аманета да чувамо Србију више него себе.

После теретних последица иза ратова, после ванреднога стања у земљи, после гоњења и угушивања слободне речи и апшења политичких противника, после крагујевачке железничке конвенције и заплета у трговинском односу, после такве владавине народ је са великим одушевљењем поздравио нову владу која беше истакла на својој политичкој застави: „у земљи сло'бодне реформе у духу чисте уставности, а нарочито промену устава, поправку финансијског стања и повраћај земаљског кредита ; а споља братски и пријатељски одношаји са суседним државама и неговање и чување традиционалне националне политике“.

Није прошла ни година дана од како је нова влада узела управу у своје руке а народ се нашао јако обманут у својој нади: дочекао је још горе финансијско стање, још неразмишљеније увећавање државног буџета са шест милијуна динара, нове финансијске законе који су у основи неправедни, доживео је да види како се не води озбиљна брига о његовом економском напретку и како се грађење железнице, а с тим задуживање (Србије са сто двадесет милијуна динара, уступа друштву које се у кратком времену показало несолидно, доживео је да се увери, како је данашња влада вољна била да уступи и целокупну финансиску снагу томе истом друштву дајући му повластицу за установљење и Народне Банке.

После годину дана тако лакомислене владавине требала је да буде прва и најпреча брига народног представништва да се погрешке учињене у спољној и унутрашњој политици поправе, да се гане на пут даљим владиним погрешкама, да се влада суди и осуди за радњу којом је будућност земље омела, што је толико издашна била и трошила преко буџета, што је законе расписима заменила и што је сувише повлађивала политици Аустро-Угарској. Настало је, дакле, било време да се исправе погрешке које се још могу исправити и да се народни посланици, који су дотле безусловно потпомагали владу, тргну и