Timočka buna 1883. godine

55

Ниша, где је био узиман на одговор у Врховној команди и предаду га на суђење војном суду у Аранђеловцу.

Време је пролазило, сваког дана се по нешто чуло о Јеврему; престало се говорити о прљавим стварима Јевремовим, јер су се меродавни чиниоци уверили, да нико у те бајке не верује. Од многих окривљивања остало је само то, да га Врховна Команда оптужује за учешће у тополској побуни, што доноси осуду на смрт.

Кнезу Милану дошао је згодан тренутак да се отресе Је-. врема, који је после својих ратних успеха постао и чувени популаран, и према томе постао опасан по њега. Своју паклену намеру је вешто изводио уз обилату потпору начелника главног генералштаба, Косте Протића, доцнијег ђенерала и члана другог намесништва.

Прошли су мутни априлски и настали лепи мајски дани, Једног таквог дана, око летњег Светог Николе, дознам да је Јеврем стрељан. Чувши такав глас одем још пре 9 часова кући Саве Грујића и кажем му шта сам чуо и да га упитам у колико је истинит овај глас.

— Био сам јуче пре подне код Кнеза, молио сам га да номилује Јеврема, кога је суд већ осудио на смрт. Ангажовао сам и председника Министарског Савета, г. Стевчу Манојловића, па и сам руски ђенерал Бобриков био је код њега, молио је за Јефрема, и кнез је и њему обећао, да Јеврему неће ништа бити. Сад баш идем председнику да га молим да се заузме за Јеврема, да се не пропусти моменат, да не буде доцкан.

Оставим Саву Грујића и пођем Илкиној кући, која беше становала у Ломиној улици. Успут, на раскршћу улице Балканске и Краљице Наталије, сретнем Михаила, сина Стевче Михаиловића, председника кабинета и кажем му да сам чуо да је Јефрем Марковић стрељан.

— То је лаж, јуче је Министарски Савет имао седницу, и ни једна реч није пала о стрељању Јеврема, рече Михаило одлучно, а он је могао знати, јер је био секретар Министарског (Савета, и водио је записник о његовим седницама.

Ја не одох до Илке, вратим се кући, јер је већ и подне било. После подне, око два часа одем Илкиној кући. Још из дворишта чујем свирање, весели жагор деце Витковића ; судећи по томе расположењу не бих рекао да је истинита вест о стрељању Јеврема Марковића, јер да је то истина не би у кући Витковића било тога расположења.

Уђем у собу. Ништа необично. Витковићка престаде свирати, снајка ме предусрете речима: шта има новога.

Видим да не знају. Израз мога лица сигурно је показивао да има нечега.

— Казујте шта знате, рече ми Илка.