Topola

435

они се још више осилили. Јер не само што се скитају по селима и приморавају да се праве игре нею још сжлују жене и девојке , а у селу Бугариди сикиром убише једног младог човека за то, што je хтео да брани своју сестру, коју су силовали. И то још није доста; они убијају луде по дућанима из пушака, нашу стоку мешају са својом, а кад ми дознамо и затражимо своју стоку, они нам прете едкирама, ако се само усудимо ма што дале товорити. Ко пма новада тај ако му скот пропадне може опет да спасе свој жпвот, а ко нема новада, тај мора да ћути, или да бежи куд зна, или да изгуби главу. Којн пут се Албании сваде с пашом и пођу стотинама у Ниш као бајати да се бију с ним, а кад овамо они зађу по селима да се чаете , и чине свакојака насила и на путу пљачкају трговце. Догодило се опет да je један Бугарин пошао на рад у виноград са својом кћери од 14 година, а шест Албанца нападну на них, ода свежу, a девојку одведу у шипраг и насилем je мучили од јутра до мрака тако, да je после велики претрплених мука једва жива остала. У пиротском округу скупе се 50 до 60 лупежа којн по селима везују луде и изпуђавају новде од них. Становници се пожале војводи, a овај им одтовори, да таквжх самоволника има 800 и да их он не ыоже да растера. Тако исто један негов слуга пође на кону на пијаду у намери да убије кога, и наишав на једнога кројача бади се ножем иа н, али га не погоди, а кад овај побегне он та из пиштоља убије. Други луди кад су то видили затворе дућане и разбегну се. Оваки и овима подобних случајева има хиладама које није могуће исказати и по роду описати. Бедни народ двили, али жалбе иегове не допиру до султана. Остаје му само да се побунп: једно да се сачува од угнетача, а друго да би свемилостиви господар могао видити какве муке овај народ сноси, и да би се умилостивив да противу оваквих самовольства предузме нужне мере. Али паша не разбирајућл да су хришћани скочили противу угнетача а не противу султана, сдружио се с нима, па убија хришћане као побуњенике противу свога господара, пале села и плачкају, жене и деду одводе у родство , и тако пре него све ово дође до султана, већина наше несретне браће мора ће изгинути. Примедба. У овом смислу предате су биле просбе Ћамил-паши београдскоме, српскоме кназу Михаилу и рускоме конзулу.

2. Писмо од хришћанских становника, Призренског пашалука од 1 Mаја 1841 године.

Јевропи н целоме свету доста je познаю, колико векова ми сносимо јарам турски. Доста je протекло времена од како ни стенемо у ниховим оковима. Доста смо ми својим рођеним очима медали проливену крв наше деде. Доста je луди милог нам рода гомилама изгинуло од насиља турскот као жртва ниховом пророку. Доста су они истурчили деце наше и чинили им свака зла што се описати не ыоже и које сад превлађује више него икада, и које ће иајзад сасвим овладати, ако ми ма којим начином не уклонимо ово од себе. У име Бога ми смо наумни да сви скочимо на оружје не противу султана, него против угнетавана иугњетача, и дотле да се бијемо , док или сви не изгинемо или не задобијбмо права наша. Сви ми што живимо у Горној Мисији и велико и мало коленоприклоно падамо пред ногама аеговог велдчаотва најмилостивијег цара »сверосијскога* и оца