Topola

Виник и Абди-пашину кулу, која је на југозапа-Дној страни од Ниша. Погодба о предаји Ниша гласи овако: „Између пуномоћника његове светлости књаза, српског, Милана М. Обренпвића IV., команданта моравеког корпуса, ђенерал-штабног пуковника, г. Лешјанћна, с једне, и команданата града и вароши Ниша Халил и Рашид паше. закључена је ова конвендија о предаји града и варопш Ниша: „1-о. Халил и Рашид паша предају српском владаоцу град и варош Ниш са свима топовима, муницијом, зградама н осталим разноврсним државним материјалом у онаквом стању, у каквом се затекао кад се овај уговор потпише. „2-о. Сви војници имају положити оружје, но се неће сматрати као ратни заробљеници, него ће се спровести преко рејона, који је војском српском заузет, и пустити у слободу. „3-е. Ради мира и безбедности вароши. местни.житељи, како мусломани, тако и хришћаии положиће оружјв, које ће им се, ако је њихова својина, доцније, кад се жормално стање у вороши поврати, вратити. „4-о. Владалац српски ујамчава: а) Свакоме неповредимост имања, части и живота; б) Оним грађанима, који би се хтели иседити, ово ће се дозволити, и олакшица за то учинити. „Као знак пошточања храбрости војске, његова светлост владалац српски оставља официрима и другим лицима грађаиског реда који у обично време оружје носе, њихово оружје, и ово им се неће одузимати.

„Чим се ова конвенција потпише, одмах ће се приступити предаји, и то овако, „Прво ће се војска отоманска повући из свију утврђења са Горице и Вника, и ова ће места српска војска посести. „Затим ће отоманска војска батаљон по батаљон остављати оружје, и под командом својих официра постројити се на место које се означи. „0 подробнијим наређењима за извршење ове конвенције споразумеваће се нарочито за то одређени официри обеју страна. „Конвенција ова, која је по претходном међусобном споразумљењу обеју страна начињена, има се потписати и њеном извршењу приступити најдаље до сванућа дана 28. декембра, 1877 год. „Свака од уговарајућих страна има по једну тачну копију овог уговора.“ Овом предајом Ннша Срби су задобнли око 200 топова, мефу којима 20 пољских, 12 градских и 3 брдска. Осим тога пало је у српске руке више хиљада пушака Мартињијевог система, много мунидије, хране и разног материјала. Ниш је први пут пао Турцима у руке 1386. год. када су га освојили од кнеза Лазара, којије после тога морао да нлаћа Турцима хиљаду литара сребра годишњег данка и да им даје хиљаду коњаника помоћне војске. Од тада, па све до 29. децембра 1877. год. са малим прекидима остао је у рукама турским. То је без 10 година пуних пет векова.

ВОђЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ.*)

I. Пуковник ђуро Хорватовић.. У тешким данима српске борбе издигао се је управо као див пуковник српски Хрватовић. Исти командоваше народном војском генерала Черњајева и овом последњем беше од првих помагача. Черњајев је у Хорватовићу гледао практичнога и марљивога војводу, храброга војнвка; а ратоборна странка у Србији сматраше га као свога представника и иначе као иривреженика акције. Хорватовић је пореклом од аустријских Срба, где је и своје васпитање добио и у мдадим годинама својим служио је као официр у војсци ћесаревој. Нема впше од 50 година, стаса високог, издржљив и здрав при свој својој вечно скитајућој се војеној служби. При првом погледу оставља утисак да не кажем непријатан. На против, он вам се представља свагда симпатичним, но никад нисходљив, и с тога може бити у неколико и опорим. Одевен је свагда у своме војничком гуњу, свагда са штилетом, широкпм чакшпрама и дугачким чнзмама. Хорватовић је човек висок са широком и шнљастом брадом, плавим дубоко лроницавајућим очима. Гласа меког, понашања простог и неизнуђеног. При првом познанству с њиме ви налазите у њему човека, који

*) Животопио војводе Маше Брбицв н пуковника Милојка ЈБешаиина донећомо у пдућој евесцн. Тредн.

вам свагда у очи одседа истину. Па ако се п оиажа неки пут опорост, то привлачи опет симпатипност. У расположењу своме њежно посматра својпм опимаизпод дугапких обрва, но у раздражењу погледму постаје муњевит. Цртелицењежње су н правилне; лица дугапког. У опште узевшп физногномије је пријатне; вепно ћутљив ; немно му је велнки говор, а мио му је рад. Слуша сваког стрпељиво без прекида, а за тим вам одговара кратко, јасно и опредељено. Пуковник је од редке способности командант; свој народ познаје боље него ико; Србпна је скроз и скроз проучио, како ни један од бивших у Србији војених команданата. Војски је приступапан и говорећи војницима тако је популаран, да га сваки разумева. По чистом исветлом карактеру своме вазда је интрнге до крајности презирао, а из стршгења је излазио при сваком неумесном поступању. У тешким часовима, а таких је било млого код пуковника нигда није губио ирисуство духа нити је очајавао. Волео је ћутање па и то је опет било у мери. Најзнатнија операција Хорватовпћа прошле годнне била је она, која је се десила 14 августа т. ј. његов залазак с бока оној грдној спли турској, која је била пред Алекспнцом и Шуматовдем. Та победа његова спасла је част српскоме имену и оружју. Залазак пуковннков с бока Турцимаостаће у српској војеној хисторији монуменат

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА. СВЕСКА VI.