Topola

непријатељску пушчану, шрапнелну и картечну ватру од неколико часова на бдиској даљини, та војска извесно има будућности. Народ, који је способан да да такве борце, тај народ имаће увек историје. А да ли је такав народ способан да живи новим животом, показују његове толике крвне и материјалне жртве, које је до сада на олтар слободе, правде, и човечанства принео.“

V. Борбе на Тимоку, Рашкој и Дрини. Као допуну извештаја с бојиих поља, срп. званично извешће набраја још ове сукобе Срба с Турцима. „1. Зајечарска војска. 27 пр. мес. приликом заузимања положаја према Белградчику, у селу Калуферу, где су се наше трупе сукобиле с турскпма. Турци су познали важност овог положаја код Калуђера, одакле се туче њихово утврђење на Столовима, па су очајно наладали, да га заузму; али је 2-ги крајински батаљон све њихове јурише јуначки одбио и у бегство обратио. Ми смо остали на освојеном земљишту (положају) и имали смо 7 војника ван строја. Турци су своје многе мртве и рањене са собом одвукли. 2. Рашка војска. Од 3. до 7. децембра наше су трупе заузеле од Турака иоложаје Кути —■ Голица Змијињак; а до 25. и положаје Соколовица Главоч, на левој обали реке Дежеве, имајући с Турцима сукобе 8, 12, 13. и 25. децембра, када је било на 30 погинулих и рањеннх војника и нижих чинова. Особито је 13. децембра била упорна борба, кад је Хафис-паша с 4 табора и 3 брђанска топа напао наш положај на Паресијама, али је од трнавског батаљона 11. класе и осталих оделења у вече био одбијен. У исто време карановачки батаљон нападао је турски положај на Цековићу (на десној обали Гашке), да би Турцима на ту страну пажњу обратио, и освојио им један стрељачки ров. Тог дана имали смо 8 мртвих и 10 рањених војника. Турцп, докле год су допрли, палили су куће и амбарове хришћанске у Турској. Али најкрвавија борба била је 1. јануара, нада је 2500 пешака Турака са 150 коњаника и 3 брђанска топа напало на наш 1 и по батаљон, који је држао положаје на брду Соколовици, пред Пазаром. Наша се пешадија добро држала иза подигнутих стрељачких ровова, а артиљерија рушила је њихове колоне, али опкољене с оба крила надмоћном силом, одступиле су наше трупе до положаја на Голици, где , Турци нису смели нападати. Тога дана имали смо око 100 погинулих и рањених, али су Турци имали двапут веће губитке јуришајућн на утврђења. Турци су и овом приликом, као и обично, грозно касапили наше мртве и рањене, што доказују нагрђене лешине. Поред тога попалили су села тамошњих Срба. Усташи су имали 3. јануара крваву борбу с Турцима на Орлићу и већином су одржади своје положаје. 3. Дрински кор. На Св. Саву 14 јануара, у 8 сахати пре подне, Турци нападну на, наш утврђени по-

ложај на Батињским њивама код малог Зворника у расутом строју. Пушкарање је трајало до подне и Турци су слооодно наступали, али их је ватра с наших утврђења зауставила, а 2 чете, које су им низ Раковицу за леђа у смакнутом строју заишле, обратиле су их у дивље бегство, када су многи погинули и рањени били. Ми нисмо имали никаквих губитака. Од наше стране учествовало је свега 4 чете од рађевског и азбуковачког батаљона активне, подринског и колубарског батаљона резервне ваљевске бригаде. Пначе у овим командама није више било никаквих озоиљних сукооа с Турдима, и ако су више пута чињене неке припреме за борбу, поглавито с турске стране;“

VI. Примирје. По закључку примирја, које су Руси 19. јануара 1878 год. уиинили с Турском у Једрену, састане се 10. фебр. у Врањи мешовита српско-турска комисија, у којој је суделовао и један руски изасланпк, те определи демаркацијону линију између српскнх и турских трупа. Та линија почиње од Џуме, па иде преко Врање до граннде i Ново-пазарског сандака и држећи се те граниде иде | даље њом све до српске границе. Решење те комисије гласи овако: 1. Сагласно 2 и 3 ч.тану једренске конвенције за иримирије, демаркацијона линија, почињући од врха Аризванице прелази Струму код моста Трака-Хан, иде дуж венаца: Нешка врх, Свегро-планина, Гитка Карвена јабука, пресеца наеип који из ћустендила у Егри-Паланку води, као и границу санцака код села Скакавице, управи се на село Дрешнијево, води венцем брега Дунавице, и пролазећн вододелницу речица Пролеше и Луке, и пресецајући венац Купину, води косо на Модру главу, до реке Пчиње, коју прелази на пет километара североисточно овим планинским венцом до Рујана и | продужује границом санцака до Биљач-хана. пење се уз поток и досеже венац Кара-дага; следећи овим венцом сече Мораву и теснац на 3 километра уз воду, више села Конћула, тачно у средини теснаца (дефилеа). Од ове тачке линија нење се на вододелницу Трнаве и криве реке. поново састајући се са међом санцака на 3 кплометра источно од села Ријошице; иде са овом границом до на венац Гољака, водећи дуж њега, и npoлазећи преко Велиглаве планнне (Местица остаје на страни српсвој, а Хокош на страни турској) н Грапашнице, слази у долину Лаба, sa тпм преко села Љупче, и даљ гранцима планпнским досеже границу Ново-Пазарског санџака, код извора потока Бпстрпце, па иде овом границом те се веже са границом Србије код тачке зване Суво Рудиште (Капаоник). Описана линија у текству, повучена је на крокију приложеном, који је израђен по карти аустријског генерад-штаба. 2. С једне и друге стране демаркацијоне линије једна неутрална зона (појас) од 2V* километра (2500m), на којој је прнступ забрањен наоружаним н српским и турским људима, осем парламентара (уговорача). У овој неутралној зони фортофикаторски послови не могу бити ни подизани, ни умножавани, нп поправљани.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА НРОНИКА СБЕСКА VII.