Topola

Нека јој се свали п тај камен с душе! II чекајућ' тако ту божпју вољу Упео је своје сп.те. не баш јаке (Поносптој душп проспх’ је срамота). Вешт је бпо многозг, разноме занату, Радпо је пос'о тесарскп, бачварскп, И мреже је плео. Товарпо ј ! робу у велпке барке Којпма се скромно служаху трговцп Тадањега доба. Тако ј’ заслужпв’о своју кору хлеба. Ал’ како се сада нпје пм’о старат’ Нп за кога впш.е, до само за себе. Од такога рада жпветп се мог.то, А.т у тоз! жпвоту не беше жпвота. Па кад тако прође п годпна дела Поболп се Енох, пздаде га снага. Ма.таксаше ноге, у посте.ву паде, Из које зар више нп устатп неће. Бо.тов’о је зшрно с челоз! увек ведрпм, Јер је осећао да је смрт већ б.тпзо,

56