Topola

121

против безбожника? Не! још се већина Атињана згрози, кад чује то име!“ То су биле Дијопатове речи. А сад оштрим оком погледа на десзо па руком покаже на њих двојицу тројицу, што се у жнву разговору пењали оним јединим путем, што води на--Авропољ, прево западног обронка брегу. „Мени се чини“, рећиће Дчјопит, „ено непаметног саветника народу Атинском, прајатеља и заштитника Анаксагорина, баш се ено певе амо. Ако ме очи не варају, с њама иде један од тих трагичара по новом кроју, што мисле, да су превазишли часнога Есхила. Али ео је оеај трећи, онај нежни, витки младићки лик, што иде с друге стране Периклу?“ „То је зацело“, одврати Лампон, „мдади онај цитраш из Милита, кога је, као што чујем, Пери Еле заволио па сад свуда с њиме иде*. „Млад дитраш из Милита?“ на то ће Дијопит па се загледа у лепи узраст младог Малићанина; „досад сам само знао, да Перикле познаје и воли дражи другога пола; сад видим, да свугде уме ценити оно, што је лепо. Овај је младић, тако ми богова, достојан, да као пехарник служи не само такозваном Олимпљанину Периклу, вего и господару Олимпа, силноме Зевсу. Чудим се само, вако се тај такозвааи Олимпљанин, достојанствени Перикле, не жаца, него се на очи свим Атињанима тако јавно показује са одабраним љубиицима ! к -