Topola

126

остварим у камену, у колосалном мерилу па ипак хако хачно, у свим финоћама самог нацрта, као да их режем од ебановине финим ножићем*. „ Лако може човек поњахи труд тај и муку“, рече песниЕ, „што вештака стаје, да на све фине мере и праве и равне дрте оних надрха свуда пази у големом писму сеченог камења и у облицима, који се мен,ају“ „Праве и равне црте велиш?“ на то ће Каликрат насмешившн се чисто поругљиво. »Праве и равне црте? Дади би богови! Са правим и равним цртама могао би и шепртља изаћи на крај, Али нема тога у мерама Иктиеобим и Фидијиним. Знате ли, шта веди Иктин? „Да би права и равна изгледала, не сме црта никад заиста би т и права и равна у ведиким одношајима. Погледајте само ово подзиђе, па схепене, шхо му воде на површину. Задело мисдихе, да је ха површина одисха хако права и равна, као шхо се приказује вашем оку?Варахе се: црха те површине диже се према средини, мадо расхе у висину па онда опех пада; око не може хо приметети а оку је баш намењено. Па псхи хај мали, непримехни савијутак моћићехе касније наћи и у балвана, ма и у мањој мери, да, свуда га хоће Икхин да изведе, у свој спољашњој архихекхури храма. Па каогод шхо од ахуле на венцу па све до хемеља доле неће смехи