Topola

32

„Милићанка је дакде ту бдизу?“ запита Перикде. „Кад сам мадо час“, одговори замишљеник, „вратио се са шетње путем до Пиреја па однатраг у вућу улазећи тик крај баштееске ограде Ипоникове пролазио, видим Милићанку, где стоји посред цветннх леја н бујнога грмља па кида грану једну са доворова џбуна. Запитаи је, кога ли ће то јунака или мудраца или вештака тнм ловором увенчата? Она ми на то одврати, ловор је намењен оноие двају ученика Фидијиних, који данас јачи буде на мејдану по пресуди стручњачкој. „Хоћеш даале срећу победиочеву да увелвчаш у бескрај ? н рекох јој, „та гледај па н побеђенога какогод утеши!“ „Добро“, одговори Милићанка, „треба човек да се смилује и побеђеноме; узбраћу за н. ружу једеу!“ „Ружу?“ на то ћу ја, „није ли то меого? Јеси лн спгурна, да неће онда још победилац завидити побеђеноме?" „E, а оно нека бира победилац“, рече Милићаека; „ево ти ловора а ево и руже, однеси и једно и друго*. А не би ли их ти саиа запитам је. „Мислиш ?“ рече. ,Но па да“, одвратим. „Е па добро!“ на то ће она; „пошаљн ми и победиоца и побеђенога амо до баштенских врата, чим судије изреку пресуду н оду“. „Знајте дакле м , завршн замишљеник, „Милићанка стоји за багптенском оградом Ипониковом са ловоровом граном н ружом*.