Topola

95

•о светковннама усудите отнћи близу оног тајанственог места у суседној Лидији, да, ма и можда нз даљине само, прпслушнете, како бесне кориванти.« Док је то Перикле говорио, мало се натуштнле црте Артемидорове п лак се уздисај отргао из његових груди, тако да га је Перилсле погледао зачуђено и чисто поражено. »Мене је« поче Артемидор »удес једаред одвео онамо, па радо бих ти причао, што сам онде дослуктио и проживео, кад се не бн са тим успоменама за ме везпвало толико тужних стварн.« Те речи подстакоше још јаче Периклову радозналост а кад то Артемидор опази а он настави; »Видим, да морам говорити и против свој« воље и да страховање своје морам оправдати, јер ти по лицу познајем да тражиш то од мене. Е дакле чуј. Ннје протекло много година, како сам још најдивније момче у Милиту звао својим сином. Одличан је био и по духу и по телу, али је имао и крилату уобразиљу, која није знала за узде, и душу, коју си могао распалитп до заноса. Свагда је било у Милиту момчадије, коју је ирича о бесеии оргијама на Тмолу подбола на грешничку радозналост, те је многи побегао испред пажње својих брижних родитеља па се придружио оном дивљем колу; бпло је чак времена, кад је тај бес беснео као