Topola

безбројнпх пролећних љубпчида, које цветаху по понорима Тмола, па је тако овенчану уз дпвље свечаносне клике одвукли доле у Кивелпн храм, да ју као пролећну жртву принесу сверодилпди мајци богова. Преостао беше још највећи п најшумнијп део светковине. Потмула бука допре нам до ушију још пре но што шогаCiio опазпти руљу.кориваната, што се у сутону пењаше. Кад наи се они приближише, ми се сакрисмо у густо жбуње, да, сами неопажени, оданде будемо сведоци њихову заносу и чуду. Руља дође ближе, бука настаде сад таква да нас је заглушила. У свакога кориванта неки бејаху голи наги, неки одевени само рутавои кожом какве дивље зверке о бедрима беше таламбас, у који удараше свсш снагом, или хучан кнмвал, или дуваху у рог, други опет имађаху у рукама мачеве и штитове па их потмуло удараху једно о друго. Но сву ту хуку-буку тЈда и инструмената надвикиваше вика, управо урлање, које се у испрекиданим гласима орило као радованка у част изгубљеном да сад нађеном момчету Атиду, љубимцу и гласнику сверодилиде мајке Реје. 0 изгубљеном н нађеном Атиду певаху они но то беше узаврели нагон природии, што се наново пробудпо пз свога самртнога сна; тај нагон не само да слављаху ти људи, него га пуштаху да сам у себи ускипи до маните вртоглавице. На челу тој занесељачкој руљи били су Кнве-

Аспасија 11.