Topola

69

•ство. Према томе морамо узети, да постојп квалитатДвна разнолпкост ii између самих последњих квантнтативних делова психнчке материје. Тиме смо завршнли анализу елемената, који конституирају наше искуство. Против целе ове анализе управљена je често једна општа вамерка: сви су садржаји психички дати y свести као једна целпна, према томе свако нздвајање елемената.из те целине преставља чисту апстракцију, којој y психпчкој стварности не одговара нпшта, Зато je, вели ce, цела ова анализа једно неоправдано преношење физпкалних метода анализе на психолошки терен. Међутим ова je замерка скроз неоправдана. Она би бжпа само онда оправдана, кад би био тачан Јумов принцип (в. D. Hume, A Treatise of human nature, I book, part I, sect. YII) да ce све оно што je разлпчно може одвојити. Тај je принцип Јумов међутим нетачан. Кад би он био тачан, онда на пр. на једној лпнији дужина линије не би биланешто различно од правца линије, што je очевидно нетачно. A још мање тај принцип може бити тачан y одпосу на психичке елементе. Истина je да ce пспхички елементи из целине свести не могу тако издвојити, да егзистирају самп за себе, самостално. Али ипак зато они су y тој целини различни п тиме један од другога одвојени реалитети. Из ових последњнх посматраља следује још једна нова особина психичкога, којом ее оно разликује битно од физичкога. У физичкоме свету свако je тело једна случајна координацнја атома. Сваки атом егзпстнра за себе, тело као целина само јемеханичко стављање једних атома поред других. Ту делови претходе целпнн. У психпчком свету на 'против претходи целпна деловпма, сваки поједнначни садржај његов могућан je само као саставни део свести. Ова особина свести израз je за само јединство субјекта њеног, пзраз je за фундаментално распадање свести на објект и субјект (упор. о томе ii ранија извођења о недељивости свести y §-у 10-ом.) При крају овог параграфа додајемо једну општу схему свих y њему споменутих елемената.