Topola

они шире своје имање брже него други. Отуда велики комади земље у сопствености појединих старешина; отуда њихово богаство у непокретностима које им даје изглед спахија.

Најјачи међу старешинама уједно је најјачи и међу захватачима: то је кнез Милош. Он има око за „добру парчад“; кад му се допадне њива или ливада, он је присваја, не питајући много да она већ нема свога сопственика. Њему се много замерало за ово непоштовање приватне сопствености; оно зацело и није за похвалу; али је, историјски, сасвим разумљиво. У то време сопственост се тек стварала, почивала махом на скорашњем, тако рећи, јучерашњем заузећу;.. никакво чудо, дакле, ако се Кнез још није могао навикнути да је сматра за неприкосновену.

После те прве фазе, фазе заузимања земље, долази друга фаза, у којој се обезбеђује оно што се заузело. Шта вреди човеку што је заузео доста, кад му јачи од њега, тј. онај у кога је власт, може одузети све што је заузео? На све стране чују се гласови да треба начинити сопственост неповредном неповредном за свакога, па и за саму власт. Треба издати законе који ће тачно одредити право сопствености, и уредити судове пред којима Ке се она бранити, ако је нападнута. Милош је рекао: Земља сељаку! Али Милош није створио правна средства којима Ке се сеоски посед обезбедити. За његове владе суђење је још увек патријархално, а не строго законско. Тек, под уставобранитељским режимом, тај слободни сеоски посед који је Милош створио, утврђује се и формалним начином. Ако је пре захватао шта је ко стигао, сада се мора бити обазривији; свака повреда туђе сопствености рађа парницу, рађа спор пред судом. Шта ко држи и ради, то је његово, у то не сме нико више' да дира. Та сигурност сопствености, то постављање слободнога сеоског поседа на правну основу, то је чиме се уставобранитељски режим нарочито хвалио.

Доцније војвода КниТанин сматраКе за узалудан посао те судске формалности, уведене ради обезбеђења приватне сопствености. По њему, бнло је боље трошити на војску ина путове него на судове; али Влади није било до тога него „до неке правице да не изгуби Марко оно његово трње, па да га не добије Јанко.“ 1 Книћанин не види да је снага уставобранитељског режима баш у томе, што је обезбедио Марку „његово трње“; какво било да било, то је трње његово, и тиче га се

1 ДА. Заоставштнна Алексе Сими Ка. Книћанин Симићу 12 фебруара 1853.

10

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАД.А