Topola

56

нида носи од самог рођења врло тешке недостатке. Својом завојевачком политиком Србија, Грчка и Црна Гора нису успеле да Арбанију поделе, али су успеле да је смање и очерупају. Формално Арбанија добија аутономију, али је та аутономија хрома, форма без садржине, право без најбитнијих услова да буде остварено, аутономија мочарнога приморја и бесплодних крајева, отсечених од плодних крајева на истоку и југу. Лондонска Конференција је била према Арбанији још свирепија него Берлиски Конгрес према Србији. Њеним одлукама несумњиво је највише оштећен арбанаски народ; али онај што је највише добио нису балканске државице већ заинтересовани капиталистички и власнички кругови великих сила, Аустро-Угарске и Италије. Прво, непријатељско држање влада балканских државица одгурнуло је Арбанију у шаке ових држава, друго, она he им бити у толико поузданије оруђе у колико је слабија и за живот неспособнија.

Упоредо са том слабошћу расте економска зависност нове државе од иностранства. Сви покушаји њених управљача да земљу учине способнијом за одбрану од опасности споља водиће и у Арбанији, као што је то било и у осталим балканским државнцама, падању у све теже ропство европскога капитализма. У колико је пак Арбанија несигурнија политичка творевина, у толико то поробљавање неће ићи носредством државних дугова већ путем непосредне колонијалне Пљачке. Један велики добро обавештени немачки лнст писао је пре неколико недеља: