Topola

такве, нису ни y колико условљене мозгом, и патолошке чивениде, које говоре за ту условљеност, дају ce, по Бергзону,'сасвим друкчије иетерпретирати него што ce то обично чини : y свима овим случајевима, које Бергзон детаљпо анализира, оно што je повређено, то су мрторни и чулни центри y кори великог мозга, претпоставка засебних центара за слике сећава не самсгшто je излишна него je и немогућа. Такву претпоставку немогуће je учинити и зато, што сећање y сликама сећања вије идентичео с чистим сећањем (le souvenir pur). Часто сећаље je caira прошлост психичког живота, која ce цела одржава y несвесном стању y духу : кад хоћемо да ce сетино нечега што je прошло, наш ce дух ставља непоередео y саму прошлост, из те прошлосуи он реализира y слици cehäßä ово чега хоће да ce сети ; то би било немогуће кад бн чисто сећање било идентично са сликама сећања, одн. када би ce ми сећали прошлих стања свести на основу слика сећања. Чпсто сећање je оно шхо чшш унутрашње биће духа. Ако сећање нема свој супстрат y мозгу, већ y духу, и ако мозак није судстрат ни чулних квалитета (као што то материјализим замишља), онда наетаје питање, y чену ce сасгоји улога мозга, одн. -централног нервног система и органског тела y опште ? По Бергзону задатак je нашег тела чисто практичан: оно има да ограничи живот духа с обзиром на његову акцију y спољашњем свету, ‘његова уаога je улога чисте селекдије. Mei>y „сликама“ (les images)

14