Topola

ректан доказ за схватање, да сложене подобностн, као што je „моћ говора“, не могу бити локализоване, као такве, него да су те радње увек реЗултат заплетенога заједничког делања простих догађаја, a ови су тек везани за одређене средишне елементе. Јер ми можемо себи додуше представити, да ће једно живчано влакно моћи припадом, када je један нормалан пут прекинут, примити друге импулсе покрета и утиске осећаја, aне уобичајене, • али једва да ћемо мо;ћи себи представити, да елеменат, који je досада вршио искључиво артикуловање речи, може према прилицн примити на ce и радње једнога органа за памћење речи. Ну с тим већ ступамо y област општијих питања, што нам их постављају напред расправљане чињеннде. Два таква питања изискују наше интересовање: Каквом схватању воде нова задобивена искуства о физиолдшком значењу мозга? И какав ће утицај имати ово схватање на стари проблем о узајамном дејству. између тела и душе? Физиолози, који ce y новије време баве о испитивању функција мозга, већином ce слам<у с овим схватањем о односу између најпростијих духовних радња и њихових матернјалних супстрата, што ће.мо га сада навести. Полази ce од поставке, да су елементн мождане коре носиоци тих радња. Живчаке ћелијице су ту наслагане y многоструке слојеве, и делом су од знатне величине a већином истога састава. Из мождане сржи, што je под њима, примају 'оне y ce живчана влакна. Живчаним влакнима као да су ћелијице везане које с нижим средишним апаратима,. a овима напослетку п са спољашњим телесним органима, које опетједне с другима, пошто између разних области мои<дане коре a нарочито између обе половине мозгапротичу многп свеи<њеви живчаних влакана. Ћелијица je мождане коре, као органски супстрат духовне делатности, као што ce узима, пре свега'носилац предсшова. Па ни оне ce ћелијице, од којих полазе вољни акти, не изузимају од тога, пошто je за сваки вољни акат везана пред-

22