Topola

еiiоц иo н а"л ио мф ункдиском потре бо м. Оељак. који преко деле недеље корача за плугом, тражи у недељу да се туче у крчми! Крв му узаврп, п узбуђење које притом.рсећа,, дејствује иа пЖлОрло ~дрија,тно. Вароджи дук у Риму, као што je познато, тражио je од дарева хлеб и гладжјаторске представе (panem et circenses). Хлебом да утолж глад, а игром да задовољи своју емоционалну функдпску потребу. Оштроумна бајка о Јовиди, који хтео_да_упозна страх, јасно показује. да je већ психологжја, која je постојала пре науке, знала да заиста постојн таква штреба. Емоджонална фунжциска радост. захваљујућж централној пржроди свега оссћања. задире много дубље у жжвот душе, него сензуална и интелектуална. Овде се узбуђење шнри много више, продире много дз т бље п изазива зато често дејства, која су у стању да потресу целокупни органнзам а прнекад и трајно измене. Ту треба потражити и нзвор оним психжчким диспознцпјама. које зовемо страстима, које често разорно утичу, али које су у стању да : створе п нешто у истинп велико. Оно што изазива сензуалну функцпску радост. пзгледа рiiја тн о п дапад љ и во, оно што разум прнјатно занима. налазимо да нтересантно. Али за појаве и занимања. што прати емоционална функцпска радост, створио je језик изразе 9/драж, дражесно п пуно дражп. Впсока коцка и опасни () пзлетн у планину пмају велпку драж за многе људе јер узбуђење. које je с тим скопчано, пзазпва емоцпоналну функднску радосх. Ако je посматрање каквог уметничког дела сад у стању да пзазове у нама оспм сензуалне. имагинативне л штелекхуалне функциске радости још п емоцпоталну, онда_ оно. постаје извором најбогатпјег и најинтензивнијег естетског уживања. Покушаћемо да то прво објаснпмо на једном примеру, те смо тога ради пзабрали опште познату Шилерову песму »Гњурач«. Прекомере занпнљнва прича занима нашу представу п наше шппљење, будећн тако нашу интелектуалну функциску радост. Већ самим тим дејствује песма естетски. Алп дубље п пнтензпвнпје дејство настаје тек онда, када ii ми узмемо учешћа у судбпни смелога младића, када се с њим загњурнмо у рртлог, када заједно с њпм прожпвимо сав страх п искусимо с њим сву радост када се понова појавп горе. Са учешћем које непрестано расте слушамо његову причл т о чудовнштима морским, бушшо се због свирепе забаве краљеве, којп га тера по другн пут у дубину, осећамо вскреног саучешћа за краљеву н за љубав која се рађа у њеноме срцу, п потресени смо у дубпнн душе читајућп крај: »Ни један га впше не вратн.« Ток осећања, коме се

152