Topola

ти не само да их има него и да се управља према њима, премда то није увек лако, пошто у људском животу има јачих фактора него шго су лична уверења, тако да je и један Шанфор морао одступати од својих начела и то у толикој мери да је морао, с болом у души, узвикнуги: „Цео је мој живот контраст с мојим начелима".

То није само његова судбина, то је судбина многих људи, нарочито јавних радника, али у пркос томе факту, начела се ипак морају прокламовати, сваки човек дужан је ца се у томе погледу исповеди и свакога човека треба ценити не само према постигнутом успеху него и према томе у коликој је мери успео да остане веран својим начелима. С тога гледишта ми морамо ценити и владаоце и посматран с тога гледишта Краљ Петар, на пример, велики је толико исто колико и по успесима које је постигао за своје владавине (а ти су успеси грандиозни). Његов син, наш данашњи Краљ Александар 1, достојан је и у томе погледу слебденик свога великог оца: Он је владалац који има своја начела, своју политичку идеологију, којом се одушевљава и која га увек руководи у његову раду, раду који је донео такође грандиозне резултате. Каква је политичка идеологија Краља Александра? Први принцип од кога он полази то је принцип државне суверености: држава је највише добро, и све друго мора бити подређено идеји државе. Стојећи на томе гледишту, Краљ Александар сматра да они који управљају државом морају свима силама настојати да престиж државе, да ауторитет држазе гпто више подигну, да државну целину учине што компактнијом, да државу учине што моћнијом: према томе идеалу мора се мерити вредност рада државних управљача.

Али ко треба да управља државом и како треба да се управља државом? Некада, наиме у ери апсолутизма, држава је била оличена у владаоцу, и тада је Луј XIV с правом могао рећи: „Држава то сам ја“. То је начело аутократије; по томе начелу искључена је свака сарадња народа у државној управи. Краљ Александар никад није био присталнца аутократије, —и у томе погледу он је остао непоколебљив. Насупрот начелу аутократије прокламовано је начело демократије: на место владаоца поставља се у теорији народ, а у ствари парламенат: то је начело парламентаризма. Парламентаризам је на пракси, међутим, често имао жалосне резултате, он је често доносио собом велике поремећаје у државном животу, доводио државну целину до растројства, тако да се кадкад морало прибегавати изузетним мерама да би се државна целина спасла и државни ауторитет васпоставио. Стога парламентаризам данас има у цивилизованом свету много противника и неки међу овима иду дотле да траже да

47

НАШ НАЈВЕЋИ КРАЉ

Књига 11