Trenuci i raspoloženja
40
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
ДИВ.
Ветар до костију ми мразовитом је студи Пробијао и секд, кб оштрим, витким мачем, И влага упијала се у кожу топлу и меку; Непогода је била нејаке моје груди;
И фијуком очајним, као злокобним плачем, Наговештавала је блиску несрећу неку.
У црну мочарну земљу стопе тонуле су ми, Засипала ми лице хладним и влажним снегом Мећава из неба сива, оловне, тешке боје;
· Нарицао је гавран у оголелој шуми;
По потесима глухим над оголелим брегом Вране су кружиле црне у дан пропасти моје.
У такав страшни час је див, што ме давно гони, Дочепао ми умље и смрскао га кивно —
У мени тад је било сјајно, топло и тихо И у безумљу тада првих часова они'
У пропаст снове своје вргох, сноване дивно, И узор што га лета предугих низ одњихб.
Сав труд несаних ноћи гурнух у провалију; Отргох поглед топли од будућности сјајне, МИ полета у вечност на свагда одрекох се!
И низ страдања горких што нови дани крију Заборавих, и часе кајања дуготрајне,
Ил испаштања што га будућа лета носе.
Живим без свег што дадох у часу безумља мрачна.
Кајем, испаштам, страдам — повратка више није! —
И у мени је као на дан пропасти моје:
Увек немо и жарко, и светлост огња зрачна,
А с поља хладно, тамно, мећава оштра бије,
Сустижу муке редом и страдања се роје.
Вукући живот тешки са дна мојег безумља Питање једно мучно гони ме сад и мори:
На а ја је