Trenut večnosti : pesme

108

И кроз сјајне дворе и кафане јавне, рила се песма . . . звониле су речи:

_ Бајадера.

Мој је јунак славан, срцу га носим; песми га певам, Њиме се поносим! Аман... аман... аман... Њиме се поносим!!... (Ој, господо, пуна Удовољства свака, Уделите што год За мога јунака! Аман... аман... аман... Зе мога јунака !!

У. На обзорју сунце подигло се мило, светлило чедо мајци — зори крило,

Пролеће је дивно и славујак леће,

Да обиђе своје умилно дрвеће;

Природа се сама закитила цветом, милина нека овладала светом!

Једног јутра беше кад се Саиф диже;

порављен јунак од претешких рана; Тешко му је било лежат дотужило, ' А милина већа уживати дана:

Вишез. Лепа Бајадеро, душо блага пуна, Где су моје чете, је су л оне тунаг Мој мач, где јер је л ми парип силан Је л се одмориог је ли бесан... миран!

Бајадера.

Хај, твоје су чете отишле далеко, мач ти је тамо на бојишту пао;

Ири